Fjodor Mihajlovič Dostojevski, prema rečima jednog od Otaca crkve naše, se kao ličnost uvek može razumeti drugačije. On je pak i najmanje pisac, a više naučnik, prorok i apostol. Oni koji ga izučavaju kao umetnika znaju da su njegovi poroci i najveće greške samo potpomogli stvaranju dela čije pouke možda samo večnost zna razumeti. Samoća je stvarala njegovo delo, a ne svest i radost. On je istovremeno ponižen i uvređen, rodoljub i odmetnik, kockar i stvaralac. To je ličnost koja propoveda i koja zbog uzvišenosti Božije zaslužuje da se o njimu govori kako na ovom tako i na mnogim drugim okupljanjima.
Jedan od razloga održavanja tribine posvećenoj razumevanju povezanosti između Dostojevskog i Crkve, bio je da se ukaže na razliku koja postoji pri definisanju religioznog čoveka i vernika. Danas se prostor i vreme razumeju najviše u statici u kojoj se za čoveka kaže da, bez obzira na to da li je ateista ili ne, u nešto mora verovati. Jer biće pokreću ljubav, vera i nada. Ipak, Dostojevski je bio vernik, čovek od vere. On je pri pisanju unapred znao da će njegovo delo podržati molitva Hristova i da će ga Njegova svetost od svake muke spasiti. On je čovek, ali umom Bog kojeg je samoća nadahnula da živi duhom čak i više nego telom. I zato su sva pitanja koja se pokreću u vezi sa razumevanjem dela Fjodora Mihajloviča više retorička. Ova tribina predstavlja samo trag u beskraju koji je posvećen filozofskom shvatanju pomenutog pisca.
Glasnik ruskog preporoda
„Preporod jedne nacije, prema rečima mitropolita Antonija, „je pre svega preporod njene kulture, a ruska kultura se zasniva na pravoslavlju, koja je u svom istinskom vidu izražena u delima ovog velikog pisca.” Na ovaj način, poštovani prof. emeritus Dragan Stojanović započinje priču o delu Dostojevskog kao pisca i vernika.
I pored velike usamljenosti, njegov je duh bio pun želje i unutrašnje potrebe da izrazi čovečanstvu svoje religiozno i moralno iskustvo. Uspeo je u tome možda, ali samo donekle. Jer su i dalje prožeta mnoga pitanja o nekim njegovim postupcima, za koja se ne pronalazi odgovor. Ipak, njegovi glavni ciljevi uvek su bili „prožeti dubokom verom u pravdu i ono što je dobro, kao i slavljenjem čovekovog postojanja.” Dodaje se pri tom da Dostojevski Pravoslavnu crkvu razume kao jedinstvo u kojem se i „sama država treba uliti u veliko bratstvo sa Hristom.” Umesto zaključka, prof. emitrus Stojanović postavlja pitanje o tome da li mlade generacije umeju da cene današnju kulturu? Jer govor o Dostojevskom razume samo društvo koje njega ne naziva čistim Rusom, već istorijskom ličnošću, čija duša svugde bivstvuje.
Važnost pitanja odnosa Dostojevskog i Crkve
Podela između Crkve i kulture za Dostojevskog nepotrebna je i predstavlja samo veštačko utelotvorenje „zapadnog sekularizma“. Jer Dostojevski nije samo glasnik ruskog preporoda. On je predstavnik narodnog duha, čije postojanje krasi i uveličava retoriku, bogosluženje i nauku. Dr Vladimir Kolarić, prema rečima oca Dmitrija, ističe središnji značaj ličnosti Isusa Hrista u delu Dostojevskog. On vidi glavnu ideju njegovog stvaralaštva u „borbi dobra i zla u slobodnoj čovekovoj ličnosti.” Prostor u kojem Dostojevski bivstvuje ne podudara se ni sa čim što je racionalno i ranije viđeno. Tako se, odnos duha i mržnje u delu „Zločin i kazna” ne može porediti ni sa jednim drugim primerom iz života. ,,Dostojevski je bio prvi i poslednji razlog dolaska francuskih i nemačkih naučnika, koji su istorijski gledano, činili Glas razuma i napretka carske Rusije, posle Mihaila Vasiljeviča Lomonosova.” Ali nauka ne može razumeti njegova stvaralaštva, upravo zato što je duhovna osnova neobjašnjiva za veći deo ljudskog roda. Ono što je siguno jeste velika vrednost duhovnog i religijskog iskustva Dostojevskog za njegovu umetnost.
Pisma duše
Lik Dostojevskog najbolje se može razumeti iz njegovih pisama, „u kojima je i ostavio sopstvenu dušu”, poručuje Vladimir Medenica. I nije on samo neko ko je verovao i čekao na spasenje Hrista. On je Anđela duše uvek tamo negde video. Zato je posmatrao razvitak ljudskog roda očima vere i očima istine. On je stasao kao umetnik u vreme kad je samo nauka priznavana, a boemski pesnici i pisci potpuno odbačeni. Zato je njegova snaga „iskra svetlosti i vere” za kojom je čitav Zapad žudeo. U svojim je pismima ukazao na svu osećajnost koja je bila prožeta velikom usamljenošću i velikom tugom. Pečat čitavoj večeri daje poslednja misao Medenice da: „upravo ta pisma predstavljaju portret jednog stvaraoca, za čija dela danas mnogi žive i nad čijim likom se stvara nova filzofija. Filozofija uma i duše.”
Iako donekle u delima svojim Dostojevski izjednačava ruski narod sa Crkvom, on razume da Crkva i Hristos ne pripadaju jednom narodu. Crkva je vaseljenska i predstavlja zajednički dom svih ljudi od vere. Tako je i sa delima ovog velikog pisca. Njegov duh samo večnost može spoznati, ali je to duh koji čini vodilju za put kojim samo snažan i moralan čovek može poći. To je zajednički duh svih naroda i svih umetnosti sveta
Tatjana Vujović