Poznat je primer Homera Simpsona koji je iznenada uvideo da plastična ptičica koja se klati (Drinking Typing Bird) može da ga zameni na poslu. On ju je uzeo i odneo na posao da pritiska jedino dugme koje bi on inače pritiskao. Pošto je našao adekvatnu zamenu otišao je kod Moa na pivo.
Korporaciju ne zanimaš ti kao osoba. Ti si samo jedan broj na platnom spisku u zajedničkoj evidenciji. Ne zanimaju njih tvoji ljudski kvaliteti, tvoja ličnost već koliko si dobar „šraf“ i da li možeš lepo da se „zavrćeš“.
Korporacije su napravile Sistem. U njemu su procese pojednostavile do imbecilnosti.
Drugi primer je Čarli Čaplin u filmu „Modern Times“. On radi u fabrici na tekućoj traci. Zavrće jedan isti šraf hiljade puta dok prolaze delovi mašine. Današnji korporativni se ne razlikuju mnogo od Čarlija. Oni samo danas imaju računare pa izgleda da im je posao komplikovaniji. Baš komplikovaniji kad pritiskaš istih 5 dugmića na tastaturi milion puta iznova i iznova.
Budi i ti fah idiot
Procesi se toliko uprošćuju da bi se čovek mogao lako zameniti. Zamena je vrlo jednostavna pošto i glup može da radi takav posao. Kad osoba poznaje više stvari i posao koji radi je složen teško ju je zameniti. Tada može da ucenjuje, da traži više para a to kompanije gledaju da maksimalno izbegnu. Zato potreba za tolikim uprošćavanjem i specijalizacijom. Specijalizacija se dešava da bi čovek znao samo jedan posao ili što manji broj njih i tako, tobože, bio stručnjak za konkretnu oblast. Kakav je to stručnjak koji nema širinu slike, koji ne vidi ispred sebe, oko sebe? Nije ceo svet samo ono što on radi već ima nešto i izvan.
Ti si za njih robot, jedan šraf, deo mašine koji je lako zamenljiv. Kada te budu sažvakali i postaneš islužen ispljunuće te kao bajatu žvaku. Njima ne treba tvoj mozak, tvoje mišljenje, tvoje razmišljanje osim naravno za posao koji radiš. Ti si samo robot i to treba da ti bude jasno. Ljudski si robot koji mora lična osećanja i razmišljanja da ostavi kod kuće. To nije potrebno. Ostavi sve što te čini čovekom.
Ekonomska teorija kaže da je radna snaga roba. Roba se koristi, prodaje, kupuje, kad istekne rok upotrebe, baca se. Isto kao sa bilo kojom stvari. Samo što čovek nije stvar. On je živ a stvari su mrtve. Premda, vlasnici firmi ne misle tako.
Alfred Knoph i Ludwig Bertalanffy u knjizi „Beyond Freedom and Dignity”, objašnjavaju:
Proširena ekonomija „bogatog društva“ ne bi mogla opstati bez takve manipulacije. To veliko društvo može slediti svoj napredak prema sve većem i većem nacionalnom dohotku samo tako da manipulacijom ljude pretvara u štrajkolomce, robote, automate koji rade kad se u njih ubaci novac, homeostatski prilagođene pokorne duše i oportuniste. Čovek – robot je odraz industrijalizovanog masovnog društva, a istovremeno i njegova snažna motivacijska snaga. To predstavlja osnovu za planiranje ponašanja u trgovačkom, ekonomskom, političkom i drugom obliku reklame i propagande“.
Kako čovek da nađe svoje „mesto pod suncem“ među svim izazovima? Kako da nađe svoj put?
Nekada robovlasnici nisu lečili bolesne robove već su ih iskorišćavali dok su mogli pa ih bacili. Bacili bi ih da crknu i uzimali drugoga na njihovo mesto. I danas je tako, samo uvijeno u foliju demokratije, ljudskih prava, pravednosti, jednakosti. Ti si danas moderan rob, šraf, robot. Kad se robot pokvari on se ne popravlja već baca. Što bi se neko baktao sa popravkom kad novi, mladi, sveži čeka spreman?
Imaš privid izbora. Kažu da si dobrovoljno na poslu. Jeste kao u dobrovoljnom zatvoru. Možeš da odeš kad hoćeš a u stvari baš i ne možeš. Moraš da ideš na posao i ne smeš da prestaneš jer ti je to ugrožava egzistenciju.
Hristos je umro na krstu da bih bio slobodan a ne da bih bio ponovo rob. Zar su naši preci ginuli u tolikim bitkama da bi se mi povratili da budemo opet kao ona raja pod dahijama:
Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
koja globa davati ne može,
ni trpiti Turskoga zuluma
Da li su oni uzalud poginuli? Da li je njihova žrtva bila bespotrebna, čak smešna? Današnjem čoveku koga ne zanima ništa drugo do njega samog svakako jeste. Ili današnja raja nije rada da bilo šta učini dok ne dogori do nokata?
U Tursko vreme je ropstvo bilo očigledno. Znao si tačno ko ti je tiranin. Danas je mnogo perfidnije i opasnije. Misliš da imaš slobodu, da možeš da biraš a čini se kako je neko drugi izabrao umesto tebe. Da je već sve određeno i da te niko ništa ne pita. To ti je čudno jer govore da živiš u demokratskom društvu gde svako ima pravo glasa. Možeš da glasaš ali tvoj glas ništa ne znači. Tuđa ruka je tvoj izbor već zaokružila.