Privukao vas je naslov, zar ne?
Ljudi koji venu.
Pitate se ko su oni.
Plašite se da ste to, možda vi, da ste na pragu uvenuća.
Ko ste vi?
Ko sam ja?
Ko smo mi? Bombe devedesetih? Hah, šalim se.
Ko su ljudi koji venu?

Bilo bi vam lakše da vam sada dam definiciju takvih, pa da vi znate da li se uklapate ili ste srećnici koji nisu došli do tog stadijuma života. Moram da vas zaplašim, izgleda da i vi venete, čim se pitate. Ali, evo, sada ću i da vas utešim, i ja sam venula. Veoma dugo, bolno i skoro sam čak i uvenulo.  Mislila sam da se to dešava zbog nemara drugih, ali nemar je bio samo moj.

Veoma dugo sam patila zbog tuđih odlazaka, zbog mojih neuspeha, zbog toga što više ne mogu da prepoznam sebe, zbog konstantno lošeg osećaja i želje da jedva čekam da legnem i što kasnije da ustanem. Heej, bacala sam vreme. Ležala skoro po cele dane, sa mišlju da treba da ustanem i da učim, a opet sam nastavljala da ležim i osećala se loše. Napravila sam čak i Badoo, da bih što brže potrošila vreme. I jesam, tamo možete da doživite gomilu besmislenih razgovora i ljudi koji su tu u potraza za površnim. Ostajala sam tamo satima i nakon toga se opet osećala loše, jer ja površno nisam htela, iako sam se ubeđivala svakodnevno da je to ono što mi treba, ali makar je vreme prolazilo. Zar želite da vam vreme samo prolazi?

Onda, jedne večeri dok sam suze ronila, naišla sam na snimke na youtube-u koji su mi pomogli da, od toga da venem, pređem u stanje da cvetam. Shvatila sam da ljudi treba da odu i da idu zato što nismo ni oni, a ni ja više oni koji smo nekada bili, stoga ni naš odnos ne može biti kao onaj što je nekada bio. I to je u redu!

Shvatila sam da neuspeh ne postoji.

Dugo sebi nisam mogla da oprostim što sam pala sa budžeta i opteretila moju majku da plaća paprenu školarinu. Stvarala sam sebi pritisak, prekorevala se svakodnevno. Onda sam tada samo oprostila i obećala da ću biti bolja, da želim da budem bolja, da želim da osetim radost svaki put kada položim ispit, a ne olakšanje. Poželela sam da opet zavolim sebe.

Bila sam kivna na svoje okruženje.

Bila sam kivna na druge što su primećivali da pišem negativne tekstove, a nisu mi se našli. Kao da je to njihova obaveza. Verovala sam da drugi moraju da me dignu, da ja više ne mogu da se borim sa samom sobom. Međutim, kada sam prihvatila da to nije obaveza drugih, već moja, da ja treba da se okrenem sebi, a ne da zameram drugima što nisu okrenuti meni, počela sam da cvetam.

Prelep je osećaj ponovo biti na lepšoj strani ovog sveta.
Divno je osetiti radost onog nekadašnjeg deteta i videti lepotu u svemu. Ponovo poverovati u ljubav. Dugo sam pričala da ne verujem u to, da to nije za mene jer sam bila razočarana, a opet u dubini duše sam se iskreno nadala nečemu što se ljubav zove. U protekla 3 meseca sam imala 11 promašaja. Jedanaest puta sam proživela isti scenario. Verujte mi, potpuno isti. Možete zamisliti kako sam se osećala zbog toga. Delovalo mi je kao da sam u kolima sa nekim lošim vozačem, koji stisne gas, pa posle par sekundi kočnicu i tako 11 puta. Ludela sam.
Onda sam se sabrala. Nije ni čudo da mi se to dešava kada i ja sama to isto činim. I kada sam prestala da razmišljam tako, čudo se desilo, jedan vozač zna kako da vozi je ušetao u moj život.

Dakle, ljudi koji venu su oni koji su se izgubili u životu, ispunjavaju tuđe želje, jure za onim što im dušu ne veseli, mrgudni su, tužni i ogorčeni. Ljudi koji su fokusirani na druge, na tuđe neprimereno ponašanje. Oni imaju nemir u duši, beže od života, beže od sebe.
Ja više nisam jedna od njih.

Hajde zajedno da cvetamo! Hajde zajedno da budemo radosni, da volimo, da ulepšavamo ovaj svet. Hajde zajedno da širimo ljubav, da grlimo jedni druge, milujemo očima, poljupcima ulepšavamo dane. Hajde da obojimo ovu fotografiju u najlepše boje, hajde da se zagledamo u naše duše i stvorimo život kakav želimo da živimo!

Ko je za?

Nina Dekić