Poštovani,
sinoć je u Galeriji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu, Rige od Fere broj 4, otvorena samostalna izložba crteža JELENE TIJANIĆ SAVIĆ, akademske slikarke iz Beograda iz ciklusa “POVRATAK KORENIMA! 
O izloženim radovima govorila je Marina Lukić Cvetić, istoričarka umetnosti iz Beograda i v.d. direktora Zavoda. U programu otvaranja izložbe učestvovale su Miona Topalović (violina) i Dunja Gavrilović (violončelo), učenice srednje muzičke škole “Vatroslav Lisinski” iz Beograda kao i Rajko R. Karišić, organizator izložbe i član Umetničkog saveta Galerije Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka
Svojevrsnu podršku majci – umetniku, dala je i kćerka Milena koja je priložila svojih nekoliko radova koji su privukli veliku pažnju posetilaca kao i sin Pavle koji je svojim fotoaparatom vredno beležio trenutke na ovom događaju.
Izloženi radovi mogu da se pogledaju do 06. aprila 2017. godine u vremenu od 09 – 17 sati svakog radnog dana. Izložbu od srca preporučujem.
(Fotografije: Jovica Stojanović i Rajko R. Karišić)
Dragi moji, u prilogu ovoga teksta je i tekst sa otvaranja izložbe istoričarke Marine Lukić Cvetić:
CRTEŽI – POVRATAK KORENIMA
Izložba Jelene Tijanić – Savić sa simboličnim nazivom POVRATAK KORENIMA ima vrlo čvrst narativ, sa pozorišno oblikovanom realnošću ljubavi i potrebe za lepotom. Njen predeo, gde su joj umreženi koreni predaka je prepoznatljiv, sa drevnim i drvenim, prolaznim i večnim, zemaljskim i kosmičkim. U njemu je dominantna heroina, Nika, savremena plesačica ili balerina, već kako je doživimo i imenujemo. Predstavljena je kao jaka individua, svesna sebe, svoje lepote, seksualnosti i neprikosnovenosti. 
Pred nama, podjednako stameno, izranja lepotica sa fatalnim zanosom, u čvrstom spoju zagrljaja sa svojim, podjednako lepim partnerom ili božanstvom. Kosmička ideja ljubavi koja drži svet, transponuje se iz poznatog u nepoznato, iz doživljenog u naslućeno, iz drevnog u savremeno. Ono što jeste i ono što nije i što je zapravo izmaštano, autorka na slici sagledava, spaja i pretvara u stvarnost, tako da umesto vilinske igre i vrzinih kola iz vizija predaka, imamo savremeni ples baletskih igrača, sa kulisama njenog zavičaja. Okrenuta sebi i svojim instinktima, pred svojom dušom i savešću, htela bi da dosegne kosmičko prostranstvo kroz ljubav, od Boga nam datu. Iskreno slikarsko delo kao ispovest, izlazi iz urbanog života i ulazi u idilični ambijent zavičaja, koji je vraća tim pravim i proverenim vrednostima.
Klasični figurativni sklop plesača, smešten je u tematski simboličan životni krug. U čarobnom, nesvakidašnjem prizoru, gde se zagrljajem spajaju daleki horizonti, sa visokim nebom i vlatima trave, istovremeno prenoseći nam notu nostalgije i poetskog doživljaja zaljubljenosti, nastaju slike optimističke bujnosti, veoma prijatne za oko. Istovremeno one su harmonične, čiste, dinamične i čvrste, pune svetlosti i jasnih boja, i kroz njih se miri priroda suptilne žene i energične slikarke. Konstruktivna snaga njene ličnosti je ostvarena sintezom crtačkog i pikturalnog, prenetog kroz dobro promišljen likovni potez grafizma i boja, koji je iznedrio scenario treptaja sopstvene duše i čiste savesti.
Strast crtanja, bezbroj minucioznih, jedva vidljivih poteza, suočenih sa spletom konturnih, tačnih, sigurnih linija i neprozirnih mrlja, daju slici zahvaljujući znanju, iskustvu i zavidnoj tehničkoj veštini, izuzetnu plastičnost i prostornost. Linearne i površinske partije, u crno – belim odnosima tuša i beline papira, formiraju čvrstu kompoziciju. Vedar kolorit, pune i zvučne boje, tehnikom laviranja ili akvarelisanja, daju osnovnom crtežu novu dimenziju punoće i ekspresije. Karakteristično za Jelenu Tijanić – Savić je što je pre svega okrenuta sebi i svom vizuelnom doživljaju. U tom činu stvaranja, ona ne odustaje ni od energične linije, niti od raskošne boje, udahnjujući im podjednaku dominaciju i energiju. Njene slike su zapravo ravnoteža snage stvaralačkog htenja da pomiri u sebi slikarku i dobrog crtača.
Ova izložba nosi poruku ovozemaljske lepote trenutka, mladosti i obilja i onoga što ostaje iza nas kao zapis i obaveza prema svojim korenima, koji nas čvrsto vežu, ali i puste kada treba da poletimo, izronimo ili se kroz umetnost spojimo sa zvezdama.
Marina Lukić – Cvetić
istoričar umetnosti
