Hej, zdravo!
Htela sam nešto da ti kažem.
Nešto vrlo značajno se dogodilo. Nisam mogla da te nazovem, jer ovde ne rade mreže, pa sam rešila da ti pošaljem poruku u boci. Znaš, kao što to čine u knjigama i na filmovima. Možda se pitaš kako ću znati da je došlo do tebe, pa, i ne moram. Najbitnije je da napišem nekoliko reči, pa da mogu mirno da spavam. Poruke u boci se čuvaju. Jedna je puštena niz Drinu, jedna niz Mesečeve niti, a ova će biti daleko, daleko bačena, pa je ti hvataj, ako možeš.
Nešto vrlo značajno se dogodilo…
U ulici broj sedam na Trgu cvetnih zidova osvanuo je natpis: Znaš li da voliš?!
Pomislila sam kako je to nešto naročito bitno i da se tiče baš svakoga, iako je, verovatno, bilo upućeno baš nekom. Pitala sam se koliko to ja, a koliko ti, znaš da voliš. U čemu se to vidi?
To se ne vidi. To se oseća.
Da, to se oseća. Onda kada pogledaš nebo i tražiš neshvatljiv oblik ili kada otvoriš knjigu bilo gde da bi pronašao reči koje te vole dok ih voliš, onda kada pogledaš u nečije oči i nađeš more (a u morima cvetaju boce, ne zaboravi), onda kada zagrliš i ćutiš ili zagrliš i kažeš. Najnežnije. Voliš i ne puštaš. Voliš i puštaš.
Kako se može živeti bez ljubavi?
Ne može.
Kako to ljudi žive?
Svakako.
Znaš li da voliš ili samo živiš…?
Nešto vrlo značajno se dogodilo. Shvatila sam da je vrlo, vrlo bitno da se nasmešiš bar u grudima i da ne gubiš za to snagu, čak i kada ne možeš. Shvatila sam da sam nešto htela da ti nasmešim i prećutim. Najnežnije prećutim.
Nešto vrlo značajno se dogodilo.
Znaš li da voliš?
Ivana Pantelić
Izvor naslovne fotografije: www.pinterest.com