– Zvrrrr, zvrrrrr, zvrrrr…
– Halo.
– Hej, ćao!
– Ko je to?
– Ja sam.
– Molim, ko?
– Zar ne prepoznaješ moj glas?
– Nee?
– Tvoja duša!
– Zašto me zoveš u ovo doba?
– Koje doba?
– Noć je.
– Noć je?
– Da, zar ti kao moja duša ne znaš to?
– Noć je. Šta znači da je noć? Kako noć izgleda?
– Crno.
– Znači da je kod mene uvek noć i da te ne zovem u nevreme. Sjajno!
– Kako? Zar kod tebe nije dan kad i kod mene?
– U poslednje vreme je samo mrak, tj. noć. Zato te i zovem. Da li bi mogla da popraviš sijalicu jer ne mogu da obavljam svoj posao.
– Zar ti ne vidiš ono što moje oči vide?
– Ja samo osećam, a ni ne znam šta su te tvoje oči. Je l’ to nešto lepo?
– Jeste. Mislim, valjda. Zavisi, zavisi šta gledaš.
– Ali, zar lepota ne zavisi samo od tebe? Kako mogu te oči da budu lepe u jednoj situaciji, a ružne u drugoj? I, je l’ njihov posao da gledaju stalno?
– Pa, zato što jedno vole, a drugo ne. Jeste, one su tvoj prozor, ne znam zašto ti je mrak onda.
– Ali, onda je to nešto drugo lepo ili ružno, tvoje oči su uvek lepe. I ti si uvek lepa.
– Hah, ja? Pa, mislim, hvala.
– Pa, nije da ne verujem, samo ne vidim to uvek.
– Kako ne vidiš? Zar nisi rekla da oči uvek gledaju?
– Da, jesam, ali ne vide uvek.
– Kako? Ja uvek osećam, to je ono što volim da radim.
– Jednostavno ne vide.
– Ali, jesi lepa! Savršena si!
– Nemoj preterivati.
– Ne, zar ne shvataš? Savršena si! Zar ne razumeš da ne postoji niko takav kao što si ti? Nije li to sjajno!
– Pa, i nije.
– Zašto to kažeš?
– Šta će svetu neko ovako nesiguran, plašljiv, ne tako lep, dosadan. Mogla bih još da nabrajam.
– Kako je moguće da ja tebe toliko volim, a da ti ne osećaš ljubav prema meni?
– Ne razumem, zar nisi ti ja?
– Nisam, tj. jesam, ali ti i ja nismo u skladu trenutno, zato te i zovem.
– Nismo u skladu? Aha, zato sam ovih dana osećala teskobu u grudima, to si bila ti.
– Ne, to si bila ti, samo što sam ja htela da ti kažem da ja ne vidim stvati tako, tj. da ih ne vidim uopšte, ali da osećam da ti pogrešno gledaš onim očima što si mi objasnila šta su.
– Zbunjena sam.
– Šta si videla onda kad si osetila teskobu, tj. kada si osetila moje oči?
– Ništa nisam videla, samo sam bila tužna.
– Zašto kada ja nisam bila?
– Zato što sam usamljena.
– Usamljena? Šta želiš onda?
– Želim da nađem nekog da ne budem više usamljena i da opet osetim ljubav.
– Ali, ja sam ljubav!
– Ne, ne, nisi. Ti si duša.
– Ali, ja sam ljubav!
– Ali, nisi.
– Ja sam ljubav. Osećaš li sada? Ponovi da si ljubav.
– Ja sam ljubav.
– Jesmo i ja to osećam, razdanjuje se kod mene polako, ali osećam da sumnjaš i dalje.
– Želim i da drugi budu ljubav.
– Ali jesu, drugi su isto ljubav, ali zašto gledaš druge, gledaj sebe, oseti mene.
– Ali ti ne razumeš, hoću da nađem partnera i da imam takvu ljubav.
– Već je imaš jer ti si ljubav!
– Ja sam ljubav!
– Eto, popravljamo se, ali još uvek nešto ne štima.
– Pa, naravno da ne štima kad ljubavi nema i ne razumem kako sam ja to ljubav.
– Opet mrak. Tražiš ljubav iz čudnih razloga. Tražiš kako bi ti neko popunio praznine kojih nema, tražiš nekog radi nedostatka sebe.
– Objasni mi to, kako nema praznina, povređena sam, znaš to.
– Ne, ja to ne znam. Povrede ne postoje, kunem ti se. Ja sam cela. I ja sam ljubav! Dokazaću ti sad. Je l’ osećaš ljubav prema nečemu sad?
– Da, prema mojoj mački.
– Vidiš! Ti si ljubav!
– Nisam ja, ona je.
– Ali da ti ne gledaš tako na nju, ne bi bila. Sve zavisi od tebe. Eto, zašto misliš da ne bi mogla tako nešto da osetiš i prema nekom momku?
– Zato što sam povređena.
– Ali nisam, cela sam. Tvoje oči ne vide dobro.
– Ne, ne, moje oči to ni ne vide. To je moj mozak.
– Mozak?
– Da, on razmišlja.
– Razmišlja?
– Da, donosi zaključke na osnovu onoga što vidi, pamti i kažem ti da smo mi zaključili da sam povređena.
– Ali nisam, cela sam. Razumeš? To mislite zato što ne osećate. Vidiš neuspeh u nečemu što je odsustvo onoga što želiš i onda se ja umešam da ti pokažem da nije tako kako mislite.
– Ali…
– Evo, izvini što te prekidam, ali jesi li ti bila u skladu sa sobom tada?
– Jesam, tj. izgleda da nisam jer shvatam da si se ti često bunila.
– Kada?
– Kada sam htela da zagrlim, a gurala sam. Kada sam htela da zavolim, a plašila sam se.
– Bravo! Sada vide tvoje oči. Plašila si se. Kada je ljubav tu, straha nema. Daću ti i primer. Da li se ti plašiš da pružiš ljubav svojoj mački?
– Ne.
– Je l’ se plašiš da je voliš, grliš?
– Ne, zašto bih se plašila?
– Eto vidiš. Zašto se onda plašiš te ljubavi koju ti želiš?
– Zato što je ona drugačija.
– Ali nije. Ljubav je ljubav. Ja sam ljubav! Ako želiš da grliš – grli, ako želiš da pružiš ljubav – pruži je.
– Ali ja želim da meni neko pruži ljubav!
– A, ti ne želiš da je pružiš?
– Pa…
– Kako možeš da tražiš nešto što nisi spremna sama da daš?
– Želim samo da se osetim bolje, manje samo.
– Nisi sama, ja sam tu. Zašto me ne voliš?
– Volim te.
– Ne osećam to. Ti ne voliš sebe, a onda ne možeš ni mene voleti punom emocijom. Ja tebe volim, jer sam te izabrala da budeš moj prikaz. Sviđaš mi se takva. Sviđa mi se tvoja visina, oči, boja kose. Sviđa mi se i taj nos koji ti nikako da zavoliš, jer ja tebe bezuslovno volim. Možeš li da nateraš te oči da to vide? Možda ćeš mi onda poverovati.
– Pokušaću.
– Hvala ti.
– Da, u pravu si. Vidim to.
– I ja osećam da me sada voliš, sada smo u skladu.
– Volim sebe.
– Sada ćeš moći da voliš i druge više nego ranije. I dalje si usamljena?
– Nisam, nimalo. I nemam više strah. Imam ljubav. Mnogo ljubavi.
– Sjajno! Osećam to.
– Shvatam sada sve. Traži ljubav radi unapređivanja sebe, radi unapređivanja drugih, radi pružanja energije.
– Tako je, bravo, svanulo mi je!
– Haha, i meni, ali doslovno. Već je 6 ujutru.
– Šta to znači? No, nema veze, objasnićeš mi drugog puta šta znače ti brojevi. Osećam da smo sada u skladu, vreme je da prekinem razgovor.
Tuuu-tu-tu, tuuuu-tu-tu…
Svanulo je. I ja sam posle dužeg vremena osećala, a ne samo razmišljala.
JA SAM LJUBAV! 🙂
Nina Dekić