,,Hiljade zvukova, buke i oluje se nalazilo u meni dok ih nisam iskomponovao na papiru“, rekao je Ludvig van Betoven u vremenu dok je bio u zanosu za stvaranjem „Leonore“, koju su dame i gospoda ovog petka imali prilike da čuju. Bilo je to čarobno veče, inspirisano različitim zvukovima, među kojima se jasno videlo koji je dominantan – zvuk horne.
Prvi hornista Berlinske filharmonije, Štefan Dor, nastupio je sa Beogradskom filharmonijom u petak, 21. aprila u Kolarčevoj zadužbini pod upravom dirigenta, maestra Uroša Lajovica. Umeće kontrole zvuka ne predstavlja jedini razlog zbog kojeg ga zovu kraljem horne, već i razumevanje načina na koji ume da interpretira slavne kompozitore, poput Ričarda Štrausa.
Betovenska dramatičnost i biser literature za hornu
Dirigent Uroš Lajovic značajna je figura na Muzičkim akademijama širom sveta, koji je kao gostujući profesor uveličavao ovu noć u Kolarcu sa Beogradskom filharmonijom. Repertoar maestra Lajovica čine simfonijska i operska dela sa duhom romantizma i simbolizma. Naizmenični zvukovi violina, baseva i čela sjedinili su melodijski, harmonijski i dramski razvoj operskih situacija, tako da je sam maestro uspeo da uz hiljade tonova prenese betovensku dramatičnost i snagu.
Ludvig van Betoven komponovao je sve četiri uvertire, a gosti su na početku bili u prilici da slušaju uvertiru br. 3, kompoziciju za „Leonoru“.
„Štraus je bio odličan poznavalac horne, a u komponovanju je postavljao visoke zahteve koji pomeraju granice kako instrumenata tako i svirača. Ja vam predstavljam one kompozicije na način na koji smatram da sam dorastao delu ovakvog velikana“, rekao je Štefan Dor pred početak Koncerta za hornu i orkestar Riharda Štrausa. Tokom gotovo šest decenija, koliki je razmak između nastanka njegovog Prvog i Drugog koncerta za hornu, muzički jezik kompozitora Štrausa vidno je sazreo u tonskim poemama i operama. Njegovo delo je savršeno, ali ono što predstavlja biser literature je način na koji je Štefan Dor interpretirao slavnog kompozitora. Uz spretne zamahe ruka maestra Lajovica, kroz čarobnih dvadeset minuta, Dor je zaista pokazao zbog čega ga smatraju kraljem horne.
Pogled unapred
Žorž Bize u svom delu ne odstupa od svoje standardne forme. Iako je delo pravog simbolizma, „Allegro vivo“ uveličava i današnje koncerte intrigantnim tonovima. Poslednji stav koji je pisan u sonatnom obliku, predstavlja karakterističnu virtuoznost violina i čela uz koje je maestro Lajovic uspešno završio Koncert i preneo gostima doživljaj muzike, jer samo uz nju mogu da nastanu doživljaji, koji nemaju cenu.
Tatjana Vujović
