Film „Gora“ Stefana Maleševića na 10. Beldocs festivalu

Priča o zajednici Goranaca izolovanoj u selima okrutne Šar-planine

U okviru jubilarnog 10. Beldocs festivala i domaćeg takmičarskog programa, 11. maja u 19 sati u dvorani Kulturnog centra Beograda biće prikazan film „Gora“ reditelja Stefana Maleševića.

Film prati život Goranaca u izolovanim selima okrutne Šar-Planine. Kroz sela, ulice, stada ovaca i krava, džamije i kafane, film nas upoznaje sa njihovim jednostavnim životom, ali i značajnim prirodnim i kulturnim bogatstvima ovog kraja. Goranci rade, pevaju, pričaju, sviraju, mole se, šetaju i piju dok ih planina iznad i oko njih svakodnevno podseća na efemernost ljudskog postojanja.

O filmu smo razgovarali sa rediteljem, Stefanom Maleševićem.

Gde ste našli inspiraciju za film?

– „Ljudi kažu da mi je hobi istraživanje narodne muzike iz svih krajeva sveta, mada bi se to pre moglo nazvati opsesijom, pošto posvećujem puno vremena i truda upoznavanju drugih kultura, sa akcentom na narode nastanjene na teritorijama bivšeg Osmanlijskog carstva. Smatram da je za suštinsko razumevanje narodnih pesama nekog naroda potrebno naučiti jezik i upoznati pripadnike tog naroda u njihovom originalnom okruženju, pa koristim priliku kad god mogu da otputujem u mesta čija mi muzika privuče pažnju kao posebna, iskrena, zanimljiva, snažna…

Takvim mi se dojmilo stvaralaštvo Goranaca, a posebno Braće Muška, pa sam smatrao da je nelogično da obiđem pola zemaljske kugle a da naše komšije na jugu nikad nisam posetio uživo. Tako da je inicijalna kapisla za film bila istraživanje lične prirode, ali sam bio uveren da će se na Gori naći dosta materijala zanimljivog i drugim ljudima koji nisu nužno zaljubljeni u njihovu muzičku scenu ili narodnu muziku uopšte… Kao i svaki put do sada, pokazalo se da postoji analogija između autentičnosti muzičkog izražaja i pristupa životu jedne skupine…

Što se tiče inspiracije za niskobudžetni i labavo isplanirani pristup, veliki uticaj su izvršili Pedro Košta, jedan od gostujućih predavača na akademiji na kojoj sam studirao, i Kaori Oda, moja koleginica sa klase.
Pedro je u toku svog druženja sa nama detaljno analizirao i bezrezervno, maltene misionarski, propagirao svoj minimalistički pristup produkciji filmova, pa mi je to dalo hrabrosti da i sam probam nešto slično, iako lično nisam fan njegovih filmova, dok su mi Kaorini jednostavni, a metafizički bogati radovi vratili veru u dokumentarni film kao umetničku formu koja može biti nešto više od pukog beleženja realnosti ili političkog aktivizma“.

Sa kojim predubeđenjima i predznanjem ste ušli u stvaranje ovog filma?

-„Kada sam otišao u Goru prvi put, istog dana sam snimio svoje prve kadrove od kojih su neki ušli u film. Možda taj pristup deluje previše hrabro ili čak bahato, ali mislim da upravo tom neposrednošću prvog kontakta može da se dođe do iskrenijeg, nepatvorenog materijala. Što zbog nivoa entuzijazma pri otkrivanju, što zbog direktnijeg kontakta sa sopstvenim nadahnućem, bez previše upliva racionalnosti i kalkulisanja.

– „Znao sam nekoliko Goranaca, znao sam da svi koji su ikad znali nekog Goranca kažu da su to dobri i pošteni ljudi, iako često konzervativni. Znao sam puno pesama braće Muška sa Jutjuba i to je to. Pre odlaska u Goru bio sam uveren da su oni, ako ne baš Srbi, onda sigurno Sloveni, koji su primili Islam a zadržali slovenski jezik. Istraživanje goranskog porekla je bila jedna od ličnih misija koja me je jako interesovala, ali za koju sam znao da neće biti deo filma, zbog preterane ispolitizovanosti tematike i prečeste zloupotrebe Goranaca i mitova o njihovom poreklu za sitne predizborne interese. Ipak, ono što sam video na terenu i čuo od ljudi, mene kao „laika etnologa“ je prilično razuverilo da su Goranci slovenskog porekla, koliko god neka od sela volela Srbe, navijala za Zvezdu ili se borila protiv OVK devedesetih. Neke teorije kažu da su došli iz Azije sa Turcima, neke da su oni Cincari, starosedeoci Balkana, ali to je suštinski nebitno. Mnogo je važnije što se u svakom selu u kom sam bio potvrdila teza da su to ljudi koji drže do poštenja, časti, dostojanstva i sopstvene tradicije odakle god ona poticala…“

Koliko je naporna bila izrada filma s obzirom da ste ga samostalno snimali?

-„Fizički je bilo dosta zahtevno, što sam i očekivao od decembra na Šar-planini. Ne vidi se toliko u materijalu zato što je stalno sijalo zubato sunce, ali temperatura je padala i ispod -20 stepeni, sa stalnim jakim vetrom. Mnoga od mesta na kojima sam snimao su visoko u planini na preko 1800 metara nadmorske visine, nedostupna automobilom, što je ponekad činilo planinarenje sa opremom prilično napornim. Jedno veče me je neplanirano uhvatio mrak na vrhu između Broda i Restelice, pa sam poslednjih nekoliko kilometara nazad do sela morao da budem jako oprezan sa zaleđenim potocima koji se kriju ispod snega, dok su me sa razdaljine od 500-600 metara merkali vukovi. Meštani kažu da je nekoliko ljudi tako poginulo, stavši na ledeni tok koji za čas ponese niz strminu u provaliju…

Ipak, sve to je bila jedna velika avantura i odmor. Najteže mi je bilo vratiti se nakon snimanja u zagađeno Sarajevo“.

Kakav odnos ste izgradili sa Gorancima i akterima filma?

-„Sjajan. U Restelici su me dočekali kao brata, uprkos negativnom stavu prema Srbima koji neki od njih gaje. Nisu me nikad puštali da platim račun i ustvari jedini problem koji sam imao je bio prekinuti seriju čašćavanja po kafanama kada žurim na snimanje zbog kratke obdanice. Sa nekima od njih sam i dalje u kontaktu, mada oni ne vole previše komunikaciju na daljinu. Planiram posle BelDocsa da se spustim do Gore, pa konačno i tamo organizujem projekciju, a jednom od domaćina sam obećao da ću mu doneti harmoniku, pa i to treba da ispunim…“

Najlepši trenutak sa snimanja?

-„ Muratu Muški, glavnom producentu snimaka Braće Muška, sam pisao na Fejsbuku ali mi nikad nije odgovorio. Ipak sam rešio da oprobam sreću u Restelici, ali zbog zadržavanja na granici, prvog dana na Goru stižem tek oko 17h, kada je već pao mrak. Vozim se uskim ulicama na kojima nema nikog i počinjem već da se plašim da je cela stvar možda bila pogrešna ideja. Srećom naletim na nekog dečaka i pitam ga da li zna gde je kuća Murata Muške. On me umesto do kuće odvede do Bardijeve kafane i otrči u nepoznatom pravcu. Ulazim sam u kafanu, a sa mojim ulaskom od vrata ka uglovima kafane širi se talas tišine. Pozdravljam ih sa „Selam Alejkum“ i pitam na makedonskom, da ne bih rizikovao sa srpskim, da li neko zna gde je Murat Muška. Gazda šalje neko dete po Murata, a ostali sede na gotovs i zure ćutke u mene. Stojim i preznojavam se tri minuta, jer se ispostavilo da je Murat imao burnu prošlost i da svi njegovi prijatelji nisu znali da li sam došao sa dobrom namerom ili da izravnam neki račun. Murat dolazi do kafane i čujem kako ispred priča sa nekim ko mu govori da ga je „tražio neki visoki musliman Makedonac, ne znamo šta hoće“. Murat ulazi i pita me ko sam i šta hoću, ja krećem da objašnjavam detaljno situaciju a on me prekida već u prvoj rečenici, rekavši da je čitao ono što sam mu pisao na Fejsbuku i da misli da je to sjajna ideja. Konačno me nude da sednem, ljudi prestaju da zure nelagodno u mene, počinju da pričaju između sebe i do kraja večeri mi ne daju da se pomerim sa mesta ili izvadim novčanik, nego samo šalju decu kao kurire da mi donesu ćevape, pa da mi kupe hleb, pa karticu za mobilni, pa da mi nađu smeštaj i već nakon tog prvog razgovora sam znao da će snimanje ići lako i da mi niko neće praviti probleme dok god imam Muratov blagoslov“.

Koliko je odsustvo žena u filmu uticalo na kvalitet projekta ?

-„U početku me je brinula činjenica da mi nije dozvoljeno da snimam žene, ali sam vrlo brzo shvatio da to otkrivanje izostavljanjem može biti jedna od jačih strana filma. Žene su prisutne u skoro svakoj goranskoj pesmi, čime njihovo odsustvo iz javnog života dobija mistični karakter“.

Kakav sveopšti utisak su na vas ostavili Goranci i njihova kultura?

-„Fenomenalan. Bilo je lepo videti da još uvek postoje mesta, i to u našoj neposrednoj blizini, u kojima se ne oseća teret XXI veka sa svojim ubrzanjem, multi-taskovanjem i anksioznošću; mesta u kojima se ne prodaje kokakola i u kojima nema bilborda sa predsedničkim kandidatima; mesta u kojima ljudi ne gledaju u mobilni, nego u oči, slušaju šta govoriš i misle ono što kažu“.

Kakve su bile reakcije okoline na film i koji su najčešći komentari?

-„Film je naišao na mnogo širi prijem u mojoj okolini nego što sam očekivao i drago mi je što je nadmašio običan diplomski film, što mu je bio prvobitni cilj. Ispostavilo se da je pitak uprkos svom sporom tempu i odsustvu govora u većem delu filma. Bela Tar, moj mentor, je po prvi put za tri godine bio zadovoljan mojim filmom i dao mi desetku na odbrani, što me je prijatno iznenadilo jer je inicijalno bio protiv snimanja i puno smo se raspravljali oko toga. Želeo je da diplomiram sa scenarijem za svoj prvi dugometražni igrani film „Mamonga“, tema je već bila prijavljena, odbrana zakazana za februar 2016, a ja sam u novembru 2015. saopštio Beli da želim da uradim nešto sasvim novo i to bez scenarija i ikakvog konkretnog plana. Na kraju mi je dao ultimatum – ako odlučim da ipak snimam i u januaru ne donesem grubo izmontiran film, nikad mi neće dati da diplomiram. Srećom, uspeo sam za mesec dana da snimim ceo film.“

Beleška o autoru:

Stefan Malešević, rođen je 1989. u Beogradu, gde je završio osnovne studije Audio-video Tehnologija na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva. Postdiplomske studije iz oblasti filmske režije završava na Film.factory akademiji u Sarajevu u klasi Bele Tara. Autor je više od 20 kratkometražnih filmova od kojih su mnogi prikazivani i nagrađivani na festivalima širom sveta. Osnivač je producentske kuće „Slovofilm“ u Banjaluci sa kojom razvija nekoliko dugometražnih igranih i dokumentarnih projekata.

Razgovor vodio Aleksa Tešić