Plakao je. Spustio je lice na svoje ruke, pokušavajući da uguši smeh drugih. Skoro celo njegovo odeljenje ga je zadirkivalo što su se njegovi roditelji obradovali jučerašnjoj petici. Njihovi argumenti su se svodili na jedan: ,,Svakog dana svi dobijamo petice, nije to ništa specijalno!ˮ
Nisu u pitanju samo ta deca, niti samo njihovi roditelji. Nije u pitanju samo jedna škola. Nevolja je u tome što je to globalni stav našeg društva, generacijama unazad. Petice su sasvim ,,normalneˮ, manje ocene se kritikuju. Uspeh se podrazumeva, neuspeh se najstrašnije osuđuje.
Svi pričaju o tome kako se treba radovati malim stvarima. I većina podbaci u praksi te izlizane rečenice. Zar nije ta petica, makar se dobijala i dva puta dnevno, savršen povod za malo slavlje? Za jedan iskren osmeh, topao zagrljaj i ohrabrujuće: ,,Bravoˮ.
Zbog čega se uspehom smatraju samo globalno velike stvari? Zbog čega smo uspeh otklonili iz svakodnevnice? Uspeh je mnogo konkretniji, sažetiji i važniji. Uspeh je sve ono u čemu nadmašimo sebe, makar za milimetar. Životni napredak se gradi svakodnevnim uspesima koji su za svakoga na ovom svetu različiti. Prvi put si se pozdravio sa devojkom koja ti se sviđa. Učila si uspešno sat vremena bez pauze. Odsvirala si taj takt konačno onako kako treba. Udario si lopticu na treningu pod savršenim uglom dva puta zaredom. Zagrlila si devojku koja je plakala, iako ti je samo poznanica. Sve su to uspesi koji vas čine boljom osobom. Osobom koja napreduje, koja misli na sebe i kako da doprinese ovom svetu svakoga dana.
Ništa od toga ne treba i ne sme da se podrazumeva. Bez pohvale uspeh nikada neće biti potpun. Nauči da sam sebe pohvališ dok se ne okružiš ljudima koji će te podržati. Bez pohvale uspeh će biti nedostižna tačka na kraju tunela. Ni najveća dostignuća neće dobiti snagu uspeha, jer uvek treba i može još. Nikada nije dosta. Nikada nije savršeno. Svaki napredak se podrazumeva. Od deteta čiji su roditelji navikli na petice nastaje odrasla osoba kojoj se zdrava ambicija ugasila. To su svi oni studenti koji preživljavaju od roka do roka, polažući ispite sa šesticama i ne mareći za uspeh, jer uspeh nikada nije dočekan sa radošću. To su i svi oni studenti koji polažu ispite u roku sa najvišim ocenama, ali su večito prazni ili iscrpljeni. Ostali su u dubini sebe dete koje mora da donosi dobre ocene. Ne znaju ni zašto to rade, ali znaju da ,,uvek može boljeˮ.
Ambicija je zdrava samo kada njen ishod donosi istinsku, detinju radost. Radost zbog koje vam drhte ruke i želite da vrisnete sa najširim osmehom na licu. Radost koja bi trebalo da bude smisao života.
Dajana Mitrović
