Ako ste nekada čitali Bibliju, verovatno vam je poznata priča da je Bog stvorio jezike kako bi kaznio ljude da se nikada do kraja ne sporazumeju.

U Grčkoj mitologiji, bogovi su iz ljubomore čoveka (koji je bio savršeno srećan do tada) razdvojili na 2 dela (srodne duše) koje tek kad se pronađu postaju “jedno”. Dok se ne pronađu i “kliknu” proklete su da uvek osećaju da im nešto ili neko fali. Dve polovine iste celine mogu provesti ceo život tražeći se, ali sa malom verovatnoćom da će se ikada pronaći i osećati “celima”.

Stavimo mitove u kontekst realnosti. U svakom postoji pouka, tj. “životna istina”. Šta su zapravo pisci pokušavali da nam kažu?
Ne radi se o jezicima niti o srodnim dušama. Radi se o 2 ljudska bića koja pokušavaju da ostvare iskrenu nit povezanosti, a nešto im ne dozvoljava.

Radi se o problemu u komunikaciji.

Nekada upoznamo osobu (u kontekstu partnera, kolege, prijatelja i tako dalje) sa kojom se sporazumemo i naizgled “kapiramo”.
Međutim, posle određenog vremena, shvatimo da nešto ne štima. Apsolutno se ne razumemo.
Govorimo isti jezik, ali kao da se ne čujemo ili ne razumemo. Pri čemu su obe strane ubeđene da slušaju drugu, s time da je druga strana ta koja ne sluša i ne razume.

Šta ako smo prokleti unutar svog jezika? Šta ako ne postoje barijere između nas, no unutar sebe nosimo barijeru koja nas sprečava da se povežemo? Prokleti tako da govorimo i govorimo, a neko ko želimo da nas čuje – nas ne čuje?

Šta tu može biti razlog? Lenjost? Neslušanje? Tvrdoglavost? Gordost? Ili prosto tolika razuđenost koja je u jednom trenutku izgledala kao bliskost? Dođeš do određene tačke i skapiraš da apsolutno ne razumeš osobu sa druge strane i da je trud i rad bačen. I kako to nije pre bilo jasno?

Miljana Nikodijević