„Nikada niste zaljubljeni u nekoga. Zaljubljeni ste samo u ideju o određenoj osobi, unapred stvorenu ideju diktiranu nadom.“

Verujem da ste se sada uplašili. Teška rečenica za početak teksta. Polako, uzmite vremena koliko vam treba da svarite ovu tako strašnu istinu.

Pošto ste razmislili o ovome, da li ste shvatili?
Upravo zbog toga što mnogi ne shvataju, priča se kako je ljubav bolna stvar i  kako se gotovo uvek završi razočaranjem.

Da, jeste tako, ako se gađate iluzijama.

Neko vam pruži svoje reči i priliku da na osnovu njih izvodite zaključke, koji zavise isključivo od vas, i u tragovima od te druge strane. Tako vi stvorite neku osobu u glavi, često idealnu i ponekad se događa da se vi na osnovu tog zaključka predstavljate drugoj osobi. Ako je neko tako idealan, morate se i vi prikazati u lepom svetlu, kao što bolji, bez mane, bez lošeg dana, savršeni. Onda i vi njemu poklonite iluziju sebe. I to je u redu, u početku, dok se malo bolje ne upoznate, ne uđete u dubinu vašeg odnosa. Tada dolazi do rušenja kule od karata. Shvatate da vaš partner nije uvek raspoložen, da možda i nije tako brižan kako se prikazivao, da voli da ode sa drugovima 5 puta nedeljno na piće, da ne želi da se čuje konstantno sa vama…

Shvata i on da i ti ipak nisi toliko puna razumevanja, da si pomalo razmažena, da ne znaš baš uvek da pokažeš ljubav, da si bolja kao drugarica nego kao devojka i još mnoge krupne stvari počinju da isplivavaju na površinu.

Onda kreću svađe, svađe zasnovane na: „Zašto nisi onako idealan kako sam mislila da jesi?“. Naravno da se to ne kaže, ali polazi se od toga. To je srž razmirica. Iluzija se raspršuje poput maslačka.

Na kraju pobedonosno maše razočarenje i pakuje kofere „ljubavi“.

Mi smo pravi životni iluzionisti, možemo da stvorimo da nešto nestane, a da čak ni ne trepnemo.

Primetna su tu dva pitanja: Zašto stvaramo iluzije o drugima i zašto drugima stvaramo iluzije o nama?

Interesantno mi je da prilikom upoznavanja sa ljudima, budućim partnerima, pokušavamo da budemo što pažljiviji, brižniji, divniji, sve dok ne započnemo nešto i onda dopustimo da i naše mane ugledaju svetlost dana. Zašto?

Mane su isto naše osobine, bez njih, ne bi bilo nas. Nije mi jasno ni kako je to moguće da uspemo toliko da ih prikrijemo dok ne osvojimo našeg partnera, a onda kad je osoba osvojena, mane samo pršte, kao da je neko ispalio vatromet. Od tolikog skrivanja, morali smo eksplodirati.

Svi volimo da zablistamo kao zvezde pred drugima, da se prikažemo kao čista sreća, ali zaboravljamo da te sreće ne bi bilo bez tuge. Zato pružite drugima potpunu sliku o sebi i dopustite njima da se prikažu celi pred vama. Tako ima malo prostora za iluzije i buduća razočarenja.

Ili, ako vam je draže, nastavite da igrate igru poznatu kao: Iluzijom ćeš me, iluzijom ću te, i srećno vam u tome.

Nina Dekić