Osoba je prava, ako može da podigne nečiji duh do zvezda i natera ga da tamo i ostane. Ta je osoba snažna jer može svoje greške dovoljno prikriti, da ne bi izašli na čistinu i povredili lice koje je njima očarano. Pravi je kompozitor onaj koji pogađa srce delima, uz koja svaki doživljaj nema cenu.

Zadužbina Ilije M. Kolarca ponovo je okupila scenu sa virtuozima koji na svojim instrumentima pišu bajke u trenutku. To je sjaj Beogradske filharmonije, koja je ovog petka, 28. aprila, proširila sjaj uz gostovanje počasnog dirigenta Haurda Grifitsa i pijaniste Andrea Lukezinija.

Melodijska osnova prvog stava

Više od šezdeset izdanja različitih diskografskih kuća svedoče o širokom umetničkom dijapazonu Haurda Grifitsa. Dirigovao je svevremenim orkestrima sveta i to najčešće po delima savremenih švajcarskih i turskih kompozitora. Ovog puta, beogradska publika slušala je koncert za klavir i orkestar posvećen Zaljubljenim dušama, u kojem preovladava Prokofjeva nadrealna nota, koja je u kasnijem nastupu dala uvertiru za Šostakovičevu filmsku svitu „Obod“. Uz čari pravih virtuoza, Šostakovičev galop svečanosti izveden je do kraja onako kako dolikuje.

Koncert za klavir i orkestar

U delima Bele Bartoka najčešće se ogledaju modernističke težnje o novoj, proširenoj tonalnosti mađarskih narodnih pesama. Tu je formu pokušao da dostigne i solista Andrea Lukezini, ne odstupajući tako od poznatog zvuka ovog velikog kompozitora. U svom izvođenju, trudio se da bude nadrealan i sledi delo ovog velikog etnomuzikologa, čime je upotpunio melodramsko veče.

Beogradska filharmonija je ovim koncertom „Za zaljubljene“, uz vedar duh svojih članova, uspela da ponovo opravda poverenje publike koja redovno dolazi u Kolarac i prati izvođenja velikana koja su spomen svetske kulture. I u narednom periodu ona će gostovati uz velike muzikologe i time doprineti značajnoj popularnosti klasične muzike.

Tatjana Vujović

Izvori fotografija: 

Marko Đoković
www.google.com