Uvodiš me u beskraj, kao u neki zamak od pene.

Kažeš  –  daj dlan.

Idemo na ples.

Ruke su ti sigurne.

Ne lebdim.

Kako sam navikla.

Kako su me navikli.

Pitaš se ko.

Oni u fragmentima.

Oni bez kičme.

Kažeš da mi je lep karmin.

Gledam u tebe i sve bih dala za

duborez usnama.

Okrećeš me, nosiš i guraš očima.

Nisam tek osmeh, kojim prostor oživljavaš.

Rastrzana sam. Trudim se.

Da, trudim se, da prebrodim beg od druge ruke.

One muške, toplije.

Plaši me pomisao da nam se linije

od stopala, preko kolena do trupa, vrata i očiju – poklapaju.

Tom spoznajom rušiš sva moja traganja.

Plašim se da ću postati ušuškana.

Utopljena u penu.

Pričaš delima, činiš to tako dobro,

Da se moje misli pred tobom savijaju.

Lebde neko vreme, pa pucaju kao baloni od sapunice.

Kidaju se i nestaju.

Prođe godina, a tu smo.

Trajno se umno stimulišemo i telesno nagovaramo, jer lepše je.

Bez toga smo mehur za koji kažeš da nikada nećemo biti.

Misliš da mi nešto promiče.

Ništa mi ne promiče, osim sebe.

Držiš mi lice među šakama, nežno, da se ne povrediš.

Koračamo u zamku od pene, koji više nije od pene.

Angelina Stefanović

Izvor fotografija: www.pinterest.com