Postoji nešto sa tim žmurkama. Nešto što je neuhvatljivo i neshvatljivo. Jedan mali princ pripitomio je ružu na asteroidu. Ona je posebna. Zašto je posebna? Zato što je pripitomljena, naravno. Kako misliš da pripitomiš nekog, pa da ga zaboraviš? Teško. Nešto poput rasklimatanih malih planeta razbacanih po kosmosu po kojima mali princ traži odgovore na svoja pitanja koja nikad ne zaboravlja. Tako. Nekako tako danas zurim u sunce. Da li će se za milimetar pomeriti kada zaustavim vreme, pitam sebe sa druge strane galaksije. Teško.

Mali princ je simbol detinjstva. Mog. I tvog. Možda. Trebalo bi, znaš, trebalo bi, da svi tragamo za odgovorima kao mali princ, da se ne umaramo tako lako i da nas ne sputavaju prelasci sa planete na planetu. To je samo put.

Mali princ je zagrljaj. Nešto u njemu grli svaku stopu pustinje u koju je bačen. Nešto u njemu bespovratno žali za jednom ružom. Nešto u njemu je i nešto u tebi i nešto u zvezdama. Okreneš sledeću stranicu knjige i pronađeš zvezdu koju je izvezao lično mali princ, čoveče, retkost. To je za čuvanje. Kao ona ruža? Kao ona ruža.

Mali princ je dolazak. Mali princ je odlazak. I ono između. Mali princ je kad zatvoriš oči i žarko želiš da ti se ostvare ti snovi. Mali princ je ono da čovek samo srcem dobro vidi. Jer: Suština se očima ne da sagledati. Samo srcem. Samo srcem.

Mali princ je kad ti kažem da moraš da postojiš. Moraš da pripitomiš svoj kosmos i da ga zavoliš, da naučiš da ga čuvaš, da se ne guši, da ne nestaje.

Mali princ je i kad pomisliš na ljubav. I kad živiš ljubav. I onda kad pronađeš reč koja te je tražila. Svuda te je tražila, a našla te na trešnjinom drvetu. I svuda bi te čuvala. Kako? Lepo. Baš kao sećanje na malog princa. Zašto? Zato što je neprolazan.

Zurim u sunce sa druge strane galaksije. Ako dovoljno jako zažmurim, pitam se, hoće li konačno, konačno početi da pleše?

🙂

Ivana Pantelić

Izvor fotografije: www.tes.com