Došavši iz mračne svesti,
tek osvajam lelujavi prostor
i pretrajavanje u vremenu.
Nevešto,
posuđujem ti reči o trajanju.
Da, zamišljam da se nešto
umesto našeg spoja
raspada, gasi u beskonačno;
i ne propada linearno zajedno –
po zemlji bez ukopa i pokoja.
Ali kako izdržati tvoje prisustvo
dok nije postalo odsustvo?
Previše smo sebični
i za veče na kauču.
Ni živi ni mrtvi,
da nas nemaju ti svetovi.
Tvoj je ovaj orman,
moje je krečenje i majstorske ruke.
Izdržati, jer, bolje
da me ima, nego da me nema?
Ne živeti.
Ne, dok smo na ulici,
najbolje je mahnuti
sebi u izlogu i pustiti
da između nas prođu druga lica.
Sračunati utrošak vremena
kada ga gaze četiri noge,
pomnožiti sa potrebnim prostorom,
oduzeti dato i sabrati oduzeto
po širini, dubini, visini,
sve to na treći stepen misli
da nije vredno kalkulacije.
Stigao je račun za utrošak energije.
Neću platiti.
Neuhvatljiva sadržina tvari
ima li u tebi odjeka?
Danas, samo hrpu stvari
šetaćemo, nosimo nas,
na nevidljivom, sve težem lancu.
Lepa ti je ogrlica protiv buva,
dok gledam kako markiraš banderu.
Aleksandra Batinić