U današnjem svetu se sve više skreće pažnja na život u sadašnjem trenutku. Muzika je umetnost koja u pravoj meri zahteva od nas da budemo prisutni. Svaki trenutak je stopljen sa zvukom koji je neponovljiv. To je naročito izraženo kada smo slušaoci. Takođe, naša pažnja je nestabilna ukoliko ne radimo na njoj. Međutim, nekada nije bitno kakva je naša pažnja. Nekada nas zvuci potpuno obuzimaju i neraskidivo spajaju našu dušu sa svim našim čula u sadašnjost.
Upravo takvo je bilo izvođenje dirigenta Mihaila Jurovskog i Beogradske filharmonije, na Kolarcu 19. maja. Veče je započeto izvođenjem Mocartove Simfonije br. 40 u ge-molu. Legendarni Jurovski je potpuno prirodno i energično predvodio orkestar Beogradske filharmonije, učinivši da mi osmeh zaigra na licu već na samom početku. Nisu bile potrebne tehnike za prisutnost. Iz duše mi se probudilo malo dete koje je igralo u savršenom spoju gudačkog korpusa, flaute, dve oboe, dva klarineta, dva fagota i dve horne.
Odbrojavala sam minute do kraja pauze, zaboravljajući na vreme. Usledilo je izvođenje Šostakovičeve Simfonije br. 5 u de-molu. Stopila sam se sa scenom. Osećala sam svaki pokret dirigentske palice dok je prvi stav donosio sukob dve uznemirene, skokovite teme. Doživela sam potpuni spoj energije dirigenta Jurovskog i simfonijskog orkestra, sada u punom sastavu. Moderato – Allegro non troppo je uznemirenost uneo u moje grudi, naježivši sva moja čula. Grandiozni završetak u Allegro non troppo me je uverio da je muzika čarobni odraz života i da su sve emocije podjednako važne.
Beogradska filharmonija nam tako velikodušno nudi strast i umeće muzike, ovoga puta u okviru ciklusa Za avanturiste. Često je dovoljno samo da se pokrenemo i uradimo nešto za sebe. Da priuštimo sebi da iskusimo ono što nam život predstavlja.
Dajana Mitrović
Fotografija: Marko Đoković