Ako se radi o energičnim i eklektičnim nastupima sa strofama koje odjekuju publikom još dugo nakon svirki onda je „Iskaz” bez sumnje prava adresa. Pančevci puni umetničkog bunta neće ostati ni tihi ni nedorečeni, a nakon čitave decenije ta buktinja strasti i dalje gori kao prvog dana. Nas je zanimalo ko se to zapravo krije iza mikrofona, iza maske, prvog čoveka ove mašinerije.

YN: Pre deceniju osnovao si sastav „Iskaz i svedoke”. Šta te je navelo da uđeš u svet muziciranja?

Kiza: Navelo me to što tada nismo imali gde da izlazimo. Bili smo u situaciji da organizujemo žurke i da budemo oni koji će praviti atmosferu kakvu smo priželjkivali negde drugde.

YN: Kakvi su vam uslovi za kreativan rad? Da li se nešto promenilo od kada si krenuo u muzičke vode do danas?

Kiza: Odlično pitanje. Mi smo netipični za hip hop grupu zato što inkorporiramo insturmente i utoliko je naša situacija teža. Naravno, sva sreća, nauka je toliko uznapredovala da u tom slimslu postoje i neki virtuelni insturmenti koji mogu toliko dobro da simuliraju konvencionale da je to neverovatno. Na snimku nekad i ne može da se primeti da to nije odsvirano nego da je to digitalno generisan zvuk. Od prvog dana kada sam krenuo sa ovom pričom ništa se nije promeilo po pitanju stvaranja do dana današnjeg. Stvaramo u sobi sa mikrofonom koji je poluprofesionalan, ali bitno da je tu dobra volja i želja. Jedino što se promenilo je tehnologija koja je napredovala i olakšala neke stvari.

YN: Šta te je najviše vodi u stvaranju muzike i tekstova? Da li je to više želja, ljubav prema muzici, inat?

Kiza: Mislim da je podjednako želja, upornost i ljubav. Nekad čak i tvrdoglavost. A inat pre svega. Sada kada se osvrnem na svoju priču, došao sam iz grada gde smo živeli jako siromašno, gde ništa nismo imali, gde je prosto nešto moralo da se desi, ali se neće desiti samo od sebe, nego sam morao to sam da napravim. Zato sam i vrlo rano krenuo da radim na tome. Muzika je tada bilo nešto što sam pronašao i za šta sam se uhvatio. To je negde bilo podjednako iz straha, upornosti, tvrdoglavosti, ali pre svega iz inata da se iščupam iz „blata” i da krenem ka nečemu u čemu vidim izlaz.

YN: Kroz prethodna četiri albuma čujemo jednu evoluciju koja teži ka karakterističnom dramskom zvuku sa izrazitim žanrovskim kontrastima. Šta je pokretačka ideja iza te široke palete na kojoj gradiš svoj „Iskaz”?

Kiza: Pokretačka ideja je da se nešto kaže, da se nešto promeni. Svi mi težimo ka nekoj promeni, prvenstveno mislim da bi trebalo da budemo ta promena koju priželjkujemo, ali je muzički izražaj nešto što može da bude dobar podstrek za neku promenu ili podsetnik kada smo mi sami u pitanju. Mi smo hroničari ovog vremena i ostavljamo svoj pečat u njemu kao svojevrsnu referentnu tačku na osnovu koje drugi mogu da menjaju svoju budućnost na bolje.

YN: Ti si već na neki način ostavio pečat u muzici.

Kiza: Jesam na sebe, što mi je najbitnije. Zapravo, uspeo sam sebe da promenim i nekako, kad pogledam ta četiri albuma unazad i kada krenem kroz tu kreativnu evoluciju da gledam svoj život i nešto što je tad bilo moje okruženje, vidim da su se stvari mnogo promenile. To je prvenstveno bila uloga muzike, a i nešto što sam hteo da uradim – promena. Nadam se da je na onoga, ko se našao u tim tekstovima i muzici to uticalo bar upola koliko na mene.

YN: Nekada čujemo džez koji tokom pesme prerasta u izraziti fank rok ili nekada u ritmični dub sa neizostavnim limenim duvačima, a opet sve to bazirano na svojevrsnom hip hop/rap core-u. Opiši nam izazove sa kojima se suočavaš kada komponuješ, kako taj nemirni muzički duh iza svega objedinjuješ u jednu celinu?

Kiza: Rastao sam na na različitim muzičkim žanrovima. Nekako sam se najviše zadržavao na gitarskoj muzici. Hip hop je velika ljubav iz perioda rane adolescencije, ali je gitarska muzika uticala na mene najviše u pogledu aranžmana, pisanja, i uopštemog poimanja muzike. Verujem, da nije bilo toga ne bih mogao danas da iskonponujem ni jednu hip hop pesmu. Mešanje žanrova i taj „blending” je nešto što je prirodno i što je u funkciji izraza i tekstova koji se tu pominju. Nisam hteo da se kalupim. Ništa nije namerno rađeno, niti fabrikovano, prosto je došlo sa samim izrazom. Smatram da je spoj svega toga upravo taj lični izraz koji daje neki svojevrstan pečat na sve to. Tako da mislim da svaki taj žanr može da se uklopi lepo ukoliko postoji jedno vezivno tkivo koje može sve to da veže u smislenu celinu.

YN: Neki od materijala na albumima umeju da budu vrlo neobični, ponekad bizarni, čak i za tvoje standarde. Ponekad stičemo utisak da postoji određena borba u balansiranju između sofisticiranosti lirike s jedne strane i energičnog „in your face” pristupa sa druge.

Kiza: To je borba koja traje u meni od samog početka. Nekako se često, ne samo ja, nego svi muzičari, zauzdavaju da budu iskonski ono što jesu. Iz prostog razloga što postoji bojazan da neće naići na razumevanje ljudi koji to slušaju. To je barijera koju je neophodno prevazići. Ja zato nemam tremu pred nastupe, jer verujem u to što pričam. U privatnom životu sam upravo takav kakav sam i na albumima. Postoji taj kleš, dobro je da postoji jer održava balans da ne skrenem u krajnost kada su u pitanju ta dva vida izražavanja. Recimo taj „in your face” ili taj neki apstraktan izraz koji tera slušaoca da se malo zapita i da posluša pesmu dva, tri puta. Mislim da je pravi cilj da uspemo da napravimo pesmu koja će trajati kroz vreme.

YN: Smatraš li da poruke koje provlačiš kroz pesme dopiru do onih do kojih bi trebalo, s obzirom na tematiku?

Kiza: Nadam se. Mislim da je pokazatelj toga danas, ne znam koliko na društvenim mrežama, ali na svim festivalima i na svirkama gde se nalazimo sa ljudima koji tu dolaze samovoljno i koji negde dele tu našu enegriju. Tako da verujem da dopiremo. Svakako primećujem da iz dana u dan ta neka kritična masa postaje sve veća i veća i to mi je izrazito drago. Neki ljudi nas tek sad upoznaju, nekima smo se uvukli pod kožu, što kažu. Misilm da će vreme da pokaže da li je uspelo ili nije uspelo.

YN: Kroz pesme „grizeš” politički sistem, da li se deslio da oni tebi vrate „ugriz”?

Kiza: Indirektno da. Nikada nije bilo pretnji. Bio bih sada u zatvoru najiskrenije da se to deslio ili bi se nešto grđe desilo. (smeh) Bilo je pokušavanja osporavanja rada. Naš spot „Grizi gazi” nije puštan na nekim televizijskim i radio stanicama. Pre toga smo imali „Sistem” koji nije emitovan ni na MTV-ju, koji je bio totalno apolitičan, ali meni su skrenuli pažnju da postoji neko ko ne dozvoljava da to dođe do glavnog uredništva. Tako da je postojala sa tih strana neka sabotaža da nismo negde mogli ni svirku da zakažemo. Ništa veliko i konkretno, ali je bilo peckalica, da tako kažem.

YN: Ispričaj nam nešto o periodu kada si bio deo sastava „Sanšajn”.

Kiza: To je bilo ostvarenje sna, zato što sam rastao na „Sanšajnu” i muzici koju su oni izvodili devedestih godina. Sećam se da je dva dana pred njihov nastup njima bio potreban vokal jer je tada došlo do neke reformacije u bendu. Tada sam na svirku koja je bila na sajmu u Beogradu, izašao bez i jednog dana probe. Razvaliio sam taj nastup, bio sam „napaljen”, što bi se reklo žargonski. Ostavio sam utisak na članove benda i oni su odlučili da me zadrže. To je trajalo punih sedam godina. To je ogromno iskustvo i jako mi je drago što sam bio uključen i kao tekstopisac, aranžer i kompozitor. Uspeo sam da dodam neku svoju notu toj priči, a da se oslonim upravo na taj njihov uticaj.

YN: Kako je došlo do saradnje sa Markom Šelićem? Kako je entitet Marčelo i „Iskaz” uticao na tebe?

Kiza: To je mnogo uticalo na mene. Pouzdano znam da je to mnogo uticalo i na Marka. Uopšte, da tako kažem, na oba izraza koje on danas fura i koji ja danas furam. Ta saradnja je došla prirodno. Nismo se poznavali pre nego što smo krenuli u muzičke vode – prosto nas je muzika spojila. Od 2010. godine ozvaničili smo nešto što je već bilo logično da će se desiti. Spojili smo to, što iz praktični, što iz finansijskih razloga, kao iz potrebe da se taj senzibilitet spoji i da se napravi jedna priča koja je zapravo pretendovala da to postane i kada to nije bila. Period od pet godina intenzivne saradnje gde smo mi zaista uspeli da zablistamo u najvećem sjaju. To naravno ne znači da neće biti još sjajnijih trenutaka na obe strane. Nastavili smo odvojeno, ali smo napravili neraskidive veze. Danas često gostujemo jedan drugome na koncertima i pesmama i svakako ćemo raditi još dosta toga zajedno.

YN: Šta je simbolika maski koje nosite?

Kiza: Prvenstveno zato što dolazimo iz Pančeva koji je zagađen grad. To je jedna tema o kojoj pričam već deset godina a koja je pre mene pričana bar još dvadeset godina onako intenzivno. Po pitanju čega se ništa nije uradilo. To je nešto što je moralo da ostavi trag na nas. Upravo ta borba koja nekako iz nas ne izostaje. Gde god da odemo mi ćemo da reprezentujemo to što jesmo i odakle dolazimo. Druga strana tih maski je filter od raznoraznih realiti šouova, umnog zagađenja, koliko i fizičkog.

YN: Vaši nastupi su poprilično energični, što vas izdvaja od drugih bendova. U čemu je tajna?

Kiza: Nismo normalni (smeh). Živimo u Pančevu. Oslanjam se na prethodni odgovor (smeh). Nema tajni, mi se tako osećamo, stvarno. Ta energija je u službi tekstova i uopšte u službi naših bića, jer opet govorim da smo mi takvi zaista i van bine. Ok, ne dok sedimo i pijemo kafu. Gde god se nalazili, kad god je u pitanju javni istup ili neko druženje sa ljudima, mi volimo da budemo to što jesmo a to je upravo da smo energični i pozitivni. Verujem da je danas jedan veliki faktor i glavni razlog što ljudi propadaju i što se nalazimo tu gde jesmo je ta letargija. Mi se borimo svim silama da razbijamo tu letargiju, a naša energija je jedini način da se borimo protiv toga.

YN: Šta možemo da očekujemo u petom albumu „Lavirinat”?

Kiza: Možda blagu muzičku promenu. Svet muzike se promenio, tako da ćemo negde pokušati da bacimo svoju refleksiju na ovo vreme upravo kroz taj novi album, ali ne da bežimo od našeg osnovnog izraza, ostaće ta energična priča. Da li će to biti u ovom ili onom muzičkom obliku – ja mislim da će ljudi prepoznati tu notu koja je karakteristična za nas. Smatram da će to zadržati stare ljude i nadam se da će dovesti neke nove. Mislim da smo kroz četiri albuma već rekli dovoljno o političkoj situaciji, o kritici društva, uopšte o tom socijalnom angažmanu. Možda ćemo se sada malo više pozabaviti sa nečim što je bila odlika prvog i drugog albuma, ali ne možda toliko elaborativno i ne toliko konfuzno koliko je to bilo na pomenutim albumima. Hoćemo da se opustimo i pustimo da nas muzika odvede negde.

YN: Kada otprilike planirate da lansirate novi album?

Kiza: Stvar je u tome što smo zaista prezauzeti. Imali smo poprilično angažovanu zimsko- prolećnu sezonu koju zapravo nismo ni planirali. Imamo dva albuma koja su faktički spremna da izađu, ali smatram da to ne možemo da pustimo jer neće postići „impact”. Moramo da napravimo album koji će makar biti dobar kao poslednji koji smo izdali. Tokom leta smo angažovani samo festivalski, pa ćemo imati vremena za album. Zaokružićemo neke stare priče, dopunićemo nove i možda taj album ugleda svetlost dana u septembru. Al’ dotle naravno novi singlovi i novi spotovi.

YN: Koje saradnike možemo očekivati na petom albumu? Možemo li da se nadamo saradnji sa neki novim izvođačima?

Kiza: Neće biti svi sa kojima sam sarađivao, jer smatram da su sa nekima već neke stvari rečene. Uvek volim da radim sa Marčelom. Nadahnjujće je meni koliko i njemu. Super se osećamo dok radimo, a i družimo se. Nikada ni jedna pesma nije došla sa nekom premisom, nego je to uvek nastalo: „Ej, ‘ajde da uradimo nešto”. „’Ajde”.  Mi imamo dve pesme koje nikada nisu objavljene, to su bila neka glupiranja iz kojih može da ispadne dobra ideja. Sa Kojotom je isto tako, sa njim mogu da radim uvek, jer je on jako lep začin na sve ono što napravim. Posotojaće tu još neki ljudi sa kojima smo već sarađivali poput, Bvane i Mikrija. Nekako smo uspeli da se povežemo sa ženama. Konačno (smeh). Šalu na stranu, ima tu dosta prijateljica koje su relevantne ličnosti. Mislimo o istim stvarima i nalazimo se na istoj talasnoj dužini. I to treba iskoristiti.

YN: Nedavno ste u Novom Sadu organizovali jubilej koji će se dugo pamtiti. Po čemu?

Kiza: Nakon obeležavanja destogodišnjice duplim koncertima u Pančevu, rešili smo da obeležimo isti jubilej i u Novom Sadu. Ovo je bila idealna prilika da u punom sjaju dođemo kao samostalini izvođači. Uradili smo jedinstvenu stvar koju do sada niko nije uradio na našim prostorima. Organizovali smo „party” bus za pedeset ljudi. U busu smo imali disko kugle, mikrofon i sve vreme do Novog Sada smo freestyle-ovali. Sa nama su bili Grashoper, Marčelo i Nensi, Bvana, Mikri, Dj Raid, „Goblini”, „Ritam nereda” kao i naši gosti. Antologijski trenutak po kojem će se pamtiti ovaj koncert je kada smo se mi, članovi „Ritam nereda” i Marčelo spontano popeli na binu i uz „Gobline” otpevali njihovu poslednju pesmu za to veče „Ima nas”.

YN: Koliko ti prija uloga „učitelja” na hip hop radionicama koje realizuješ sa Domom omladine Pančevo?

Kiza: To je nešto što će ostati kao neko zaveštanje, možda čak i kada ovi albumi koje budem stvarao ne budu relevantni. Prihvatio sam i volim da koristim ovu klauzulu: „Sve što radimo za sebe umire sa nama. A sve što radimo za druge ostaje zauvek.” To je definitivno istina. Ne znam da li je nezahvalno da to kažem, više je oplemenjujuće nego bilo koji rad koji sam uradio do sada što se tiče albuma. Zato što je ta neposredna korespondencija sa ljudima koji su potencijalna ciljna publika, ili ljudi koji su otvoreni da uče i da prihvataju svoje ideje, najdirektniji pristup upravo tim srcima. Ako neko od njih sutra nešto uradi i napravi nešto, to će biti zapravo moj pravi pogodak. Potajno, kada sam razmišljao o tome šta bih hteo da budem kad porastem kao klinac razmišljao sam o tom radu sa klincima. Voleo sam da kao mali učinim da se drugi osećaju bolje zbog mene.To je mene hranilo. Iz te neke potrebe javila se spontana varijanta da mogu da postanem učitelj. To mi definitivno prija i što bih voleo da nastavim, ako ne u ovom, bar u nekom drugom obliku.

YN: Da li imaš u planu da napišeš knjigu?

Kiza: Počeo sam o tome iskreno da razmišljam tek kada smo zaokružili deset  godina benda. Sada tu deceniju, kada onako posmatramo, stvarno ima mnogo materijala koji bi bilo greota ne zapisati možda i u nekom drugom obliku, a ne samo u muzičkom nego i rečima. Reči koje prvenstveno imaju ogromnu moć da naslikaju trenutke.

YN: Neki film ili sklop nekih vaših video zapisa koje do sada nismo imali prilike da vidimo?

Kiza: Planiram da napravim neki polu dokumentarni film, možda čak i igrani da bismo mogli da doprinesemo dramatizaciji. Inače, postoji jedan dokumentarni film o meni koji je rađen pre šest godina, koji nije ugledao svetlost dana jer je bio studentski projekat. Tako da možda i to bude inkorporirano u sve to.

YN: Pored muziciranja, čime se članovi sastava bave?

Kiza: Moja okupacija 24h je muzika. Bavim se video montažom, audio obradom, pravim reklame, dizajniram. Pored toga sam i preduzetnik u poslu sa brzom hranom i to je neki porodični biznis, domaća klopa na fast food način. Zovemo se „Maćado Bre”. Danilo je po struci doktor stomatologije. Ima svoju privatnu ordinaciju koju je vrlo skoro pokrenuo. Vladan radi kao tehničar u Domu omladine Pančeva. Miloš Knežević se bavi muzikom. On svira pored nas i u bendu „Melmac Riders”. Duca koji je bio gitarista koji je pre Miloša došao u bend on je u Češkoj Republici i bavi se programiranjem. Jovan Bukaćaš radi u internacionalnoj firmi. Pored toga svira bubnjeve još u dva benda, pored nas. Marko Živković se bavi muzikom. Bojana Račić je postala mama. Ona je dugo predavala u muzičkoj školi „Jovan Bandur” u Pančevu. Inače je glumica, plesačica, muzičar u Pozorištu na Terazijama. Peđa je angažovan kao video džokej na raznim žurkama mimo našeg benda i radi na tome da postane stručnjak za vino.

YN: Hoće li nas „Iskaz” uskoro počastiti novim singlom?

Kiza: Hoćemo, radimo na tome punom parom koliko je god to moguće.

YN: Šta poručuješ čitaocima?

Kiza: Poručujem im pljeskavicu sa belim lukom, tartar sosom i majonezom.

YN: Nešto motivišuće?

Kiza: Zvučaće kliše, ali sam naučio da shvatim da klišei moraju da budu klišei. Zato što se generacije menjaju, dolaze nove koje prvi put čuju te reči, a i neki od nas čak moraju da se podsete istih. Tako da ću im poručiti da budu svoji, da ne odustaju od svojih snova, da jasno znaju šta hoće i da stvarno hoće. Pre svega biti neiskren prema sebi, govoriti da nešto hoćeš, a već u sebi govoriš kako je to nemoguće ili nedostižno, to treba saseći u korenu.

Ivana Mandić

Nenad Milijašević

Fotografije: Nađa Pavlović