#1 Završio si srednju Mašinsko tehničku školu u Nišu kao učenik generacije i najbolji đak u poslednjih 15 godina. Da li je to priznanje bilo jedan od okidača da upišeš Mašinski fakultet?

– Bilo je dosta faktora koji su uticali da upišem moj sadašnji fakultet. Iako sam mogao upisati bilo koji fakultet u Evropi, odlučio sam se da ostanem u mom Nišu i da svoje znanje gradim upravo na Mašinskom fakultetu. Evo, dve godine su prošle i za sada se nisam pokajao. U globalu glavni problem naših fakulteta je nedovoljna praksa, a previše nepotrebne teorije. Ono što mogu reći jeste da se naši profesori trude da nam prenesu znanje, a ono što je podjednako bitno jeste da zaista imamo idealne uslove za studiranje.

#2 Istorija, mašinstvo, robotika, ekonomija, srpski jezik i preduzetništvo – iz svih ovih predmeta imaš nagrade sa takmičenja. Kako si uspeo da „pomiriš” društvene i tehničke nauke?

– Vrlo lako. Od onih sam koji misle da je moguće pomiriti društvene i tehničke nauke…Volim da sve isprobam i u srednjoj školi sam to i radio. Sa svih tih takmičenja imam po neku medalju, a ono što je još važnije upravo preko tih takmičenja sam stekao dosta prijatelja. I moja je preporuka svim srednjoškolcima i studentima je da učestvuju na takmičenjima i da stiču nova iskustva i nove prijatelje.

#3 Veoma si aktivan u humanitarnim akcijama, ali si i inicijator mnogih. Možeš li našim čitaocima navesti neke od najznačajnijih?

– Jednom je Majka Tereza govorila: „Ako ne možeš da nahraniš stotinu ljudi, nahrani barem jednog“. Upravo ta njena misao me je motivisala da uopšte krenem da se bavim humanitarnim radom. Imali smo dosta humanitarnih akcija. Pomagali smo ljudima sa čitavog Balkana, pa i iz čitave Evrope. Za glad ne postoje granice, to vrlo dobro znam, budući da sam to osetio na svojoj koži… Znate, nekada je i meni bilo teško da idem u poderanim patikama i znam kako je mladima koji nemaju dovoljno novčanih sredstava. Upravo tim mladim ljudima, mladim porodicama smo tu da pomognemo u skladu sa svojim mogućnostima.

Još kao srednjoškolac sa parlamentom smo posećivali domove „Mara“, „Kulina“ i dr. Mislim da svi mi mladi moramo to da radimo, da pomažemo jedni drugima. Ono što volim da kažem jeste da jedan čovek sa malo hleba i čašom mleka može promeniti svet. Promenimo svoje naselje, grad, državu, a jednog dana ćemo promeniti i svet.

#4 U rodnom gradu pobedio si na konkursu „Youth Heroes“ u kategoriji društvenog aktivizma i izjavio si da te ova nagrada, između ostalog, obavezuje da se ceo život baviš ovom oblašću. Da li imaš u planu šta ćeš raditi narednih pet godina?

– U pitanju je konkurs koji je raspisan za teritoriju cele Srbije, tako da sam osvojio 1. mesto na nivou države, ne grada. Dugujem veliku zahvalnost EXIT Fondaciji i kompaniji NIS, koji već drugu godinu nagrađuju isključivo mlade ljude. Meni, a i ostalim mojim kolegama to veoma znači. Što se tiče mog plana mislim da ga svi znaju. Svakako planiram da ostanem u Srbiji, u mom Nišu. Da pokušam nešto da promenim, ali pre toga da završim fakultet, da se zaposlim u struci i naravno da se i dalje bavim humanitarnim radom, ali i da se borim za osnovna ljudska prava.

#5 Pored svih ovih aktivnosti, autor si i devet knjiga. Kada si stigao da ih napišeš i gde možemo da ih pročitamo?

– Budući da mi je dosadilo da gledam ljude kako žive u nemaštini, odlučio sam se da osnujem humanitarni portal i organizaciju „Nađi Raula“. Odlučio sam se da ga posvetim Raul Valenbergu, švedskom diplomati koji je pomagao jevrejima, ali i srbima u drugom svetskom ratu i na taj način sam želeo da mu odam priznanje. Što se tiče drugog portala on je nastao sasvim slučajno iste godine. Još kao srednjoškolac, motivisan radom moje razredne starešine Ane Radulović, krenuo sam da pišem različite publikacije, knjige i novele. Uglavnom pišem o duhovnoj dimenziji života, ljudskim pravima, o značaju tradicije i porodice… I tako sam napisao dosta publikacija, koje niko nije želeo da izda, onda sam se odlučio da sve te publikacije budu besplatne i dostupne svima i tako je nastao portal „Nađi Templtona“.

#6 Poput tvog vršnjaka Nemanje Cvetkovića odlučio si da ne odeš u inostranstvo već da ostaneš u Srbiji. Kada te ljudi pitaju da li si normalan, a verujem da ih nije malo, šta im ti odgovoriš?

– Odgovorim im da su u krivu. Lepo je Duško Radović govorio:  „U Poljskoj jeste zanimljivo ali ne možemo reći da je kod nas dosadno. Uzbudljivo je u Engleskoj, u Italiji, ali nije tačno da i kod nas nema šta da se vidi i čuje“. Srbija ima blistavu budućnost i siguran sam da će se nešto promeniti. Sanjam da će jednog dana mladi ljudi ostajati u svojim gradovima, da neće napuštati svoja ognjišta, osim kada idu na usavršavanje i odmor, da će naši Univerziteti biti prepoznatljivi širom sveta, da će se naši profesori više ceniti. Maštam o Srbiji u kojoj će se vrednovati znanje, u kojoj će mladi ljudi imati više prilika da se dokažu i pokažu. I siguran sam da će moja deca živeti u takvoj Srbiji. A da bi živela u takvoj Srbiji, moramo mi sami da se promenimo. Ne smemo da čekamo da Vlada i država nešto promene, promenimo nešto mi. Jedan glas se daleko čuje.

#7 Šta bi poručio svim studentima kojima teško ide učenje i još uvek nisu uspeli da pronađu svoje „mesto pod suncem“?

– Neka ne odustaju. Recimo, ove godine najteži predmet na fakultetu za mene je efektivnost sistema i trudim se da se što pre rešim tog predmeta i siguran sam da ću u tome uspeti. Vrlo je važno da se borimo za svoje snove, znam da je teško završiti fakultet, da je nekim studentima teško učenje, ali neka znaju da će se to znanje, jednom isplatiti.

Pripremila: Marija Tomić