Ponovo ustajem
u sebe
iz sebe
ne umem obične tuge
pa se obično ni ne smejem
dugim zavijenim mašnama oblaka
samo im zatvorim oči
najnežnije što mogu
da sumraci ne zabole
onoliko široko
koliko mogu
ponovo ustajem iz sebe
da ustanem raspukle zvuke
između svitanja i ostajanja
kod prvog stajališta
vozovi sami prolaze
i sami pozivaju putnike
gledam u nepoznata sunca
i smešim im se
jesen je najtoplije pristanište
za neke raspukle zvuke
prastara sećanja
i mačka na crvenom krovu
šuštim uz izlazak meseca
ustajem iz sebe
da ne gledam
ostavljene duge
na nečijim krpljenim rukama.
Ivana Pantelić
Izvor naslovne fotografije: hime.la