To je sve moje lišće

govorila sam

govorila sam da je jesen

poslednje utočište

poslednjoj zvezdi

i da se nešto što umire

ne naziva ljubavlju

a moja jesen je ljubav

i ne umire

kada navikneš da odlaziš

naučiš da ceniš lišće

i nijedan mesec

više nikada ne zvuči isto

umiri se

u drhtajima nepreglednih daljina

i istopi

jesen

i duge duge šetnje

vazduh koji je živ

i grli

prosut sumrak po krovovima

zaspalo leto u jabukama

i ušećeren oblak

govorila sam

da se ništa od toga

ne može izgovoriti

samo se dugo dugo piše

pa i onda kada ne umeš da hodaš

stvoriš orkestar paperja

šešir neba

zažmuriš

i samo

daleko daleko udahneš

jesen.

Ivana Pantelić