To je sve moje lišće
govorila sam
govorila sam da je jesen
poslednje utočište
poslednjoj zvezdi
i da se nešto što umire
ne naziva ljubavlju
a moja jesen je ljubav
i ne umire
kada navikneš da odlaziš
naučiš da ceniš lišće
i nijedan mesec
više nikada ne zvuči isto
umiri se
u drhtajima nepreglednih daljina
i istopi
jesen
i duge duge šetnje
vazduh koji je živ
i grli
prosut sumrak po krovovima
zaspalo leto u jabukama
i ušećeren oblak
govorila sam
da se ništa od toga
ne može izgovoriti
samo se dugo dugo piše
pa i onda kada ne umeš da hodaš
stvoriš orkestar paperja
šešir neba
zažmuriš
i samo
daleko daleko udahneš
jesen.
Ivana Pantelić