(studentesi A. Vujović)
Striptiz bar u ulici svih ulica.
Poezija se skida, u ekstazi prostora,
i uzbuđenog sveta je kao blata,
mlade i stare poete, mnoštvo
ucveljenih žena i jedno dete
za koje kažu da već sad piše
najbolje od svih (po rečima organizatora).
I ja, sad, sedim pod crvenim svetlom
sa divnim pogledom na binu,
držim spremljene sitne novčanice
i brojim piksle iza šanka.
Sa zida, umesto onog sa šapkom
koji je do juče još blagoslovio
očinskim pogledom ovaj separe,
stoji svesveta slika tvorca ideje –
Bodler se očima smeje, u splinu.
Šou je, naravno, zabavnog karaktera,
iako se polemiše mnogo i pokušava
da se utvrdi nov tok i poredak odbacivanja
slojeva garderobe na plesačici,
uz mnogo namigivanja, smeha, i pića.
Samo, ja drukčije pržim kafu
i meljem ljušture,
i drukčije tragam za vremenom,
u noćima opijenim obojenom,
penastom vodom.
Zamiriše li mi Brazil, ili Kolumbija,
ili kakva žena sa kotaricom na glavi,
abonosna u naporu smeha,
ja ću znati da mi plesačica obuzima
telo, i neću slušati vid.
Misliću o godinama penušave krvi,
o tome kako su im stopala i blato
iste boje u kiši, kad se ja sklanjam
pod strehu i drhtim psujući meterologa,
i kako su im zubi od školjki beli,
a moji od kafe i duvana – lepi,
i konačno, kako se ljubav prema daljini
koreni na uštrb međa, u plesu
koji se nikog ne tiče, niti mami,
niti ima potrebe za nagotom.
Samo reči.
Striptiz bar u ulici svih ulica.
Performans, valjda, još uvek traje.
Aleksandra Batinić