Nije me dugo bilo. Ostala sam bez reči, ideja, misli. Ljuštura. Prazna glava. Prazan hod. Prostor u kome život staje, a srce i dalje kuca, čudno skroz. Nema me, ali sam tu. I srce kaže: tup – tup – tup. Deluje da kuca ne bi li me probudilo, a ja kao medved u zimskom snu.
Evo i sada piskaram i mislim se koje reči da iskoristim, kojim da okitim nepostojeće misli, kako da dočaram ono što mislim, odnosno ne mislim. Šta da vam pričam? Koju teoriju da vam izložim, predložim? U čemu da se pronađem? Mogu li se više u bilo čemu pronaći? Ili sam zauvek izgubljena i zaglavljena u hodniku sa bezbroj vrata? Ona sa leve strane poluzatvorena, a ona desna poluotvorena. Ništa celo, sve u pokušaju. Moj život se učitava, pa onda dođe do greške i onda sve ispočetka. Opet Jovo nanovo. U hodniku promaja, a od promaje se umire.
Da li je takvo vreme da smo svi izgubljeni? Izgubljeni u ovim našim pokušajima kreacija sastavljenih od ciljeva, želja, mogućnosti, obaveza i čega još sve ne, ili je ipak problem samo u meni? Možda je i ta luda mladost kriva. Na sve bismo strane, a onda ni na jednu ne stignemo u pravo vreme. Predlažem i druge krojače našeg puta kao potencijalne krivce naše izgubljenosti. One koji nas u svoje kalupe nesreće uporno guraju, a ako ne želimo, ludačke košulje nam pripremaju. Ko je tu kriv, a ko lud? I zašto ludak plaća, a krivac pije? I, zašto smo konstantno pijani i bez prebijene pare? Izgleda da su dve osobe skrivene u jednoj.
Da li živimo naš život po našoj volji ili pokušavamo da ispunimo tuđa očekivanja?
Danas onako kako ja kažem, sutra onako kako mi drugi kažu.
Čovek je čudno biće. Mnogo priča, malo radi, a opet se oseća dobro, jer priča da će da uradi, a legenda kaže da je to dosta. Onda na kraju dana kada svede račun i kada shvati da je životario, za glavu se hvata i kune sve živo i neživo uz obećanje da će sutra ustati rano i početi sve iznova. Sutra je uvek lakše od danas, bolje od juče. Sutra je nada da će stvari doći na svoje, da ćemo biti bolji. Sutra je prodavanje magle samome sebi. Lepo upakovani proizvod, markiranog imena, a bezukusan iznutra.
Ponekad, dok ste u potrazi za sobom, kao da idete na onaj šalter za izgubljene stvari i taman se ponadate da ste pronašli ono što tražite, ali shvatite da to ipak nije to. Moša! Pa, onda na putu do kuće se osvrćete, gledate pažljivo u nadi da ćete naići na odgovor koji vam treba. Međutim, odgovor obično izostane i put do kuće se završi sedenjem na nekim betonskim stepenicama, uz pivo i oči pune suza jer ste opet nigde, a zaboravili ste odakle ste došli, a kamoli gde ste pošli. Je li čitav život ispunjen osećajem: „Nađeno, ali izgubljeno“?
Nina Dekić
Izvor fotografije: www.weheartit.com
