Ukus kisele jabuke mi se topi na jeziku. Uporno osvaja svaki pedalj loptaste površine lizalice. Podseća me na tinejdžera koji se prvi put našao sa devojkom u kolima na proplancima Zvezdarske šume.
Vruće je bilo danas. Topao oktobarski dan. Pun grad ljudi kojima su naručja otežana jaknama koje su greškom poneli, kao i ja. Ja kao svi i svi kao ja.
Tumarala sam ulicama Beograda. Tražila izlaz iz moje kože, proveravala u delovima u kojima nikad nisam bila. Sedela na klupama na kojima sam nekad srećna bila. Ovog puta nisu mi donele sreću. Pojela sendvič. Povratila sendvič. Nastavila da lutam kao pas lutalica. Bez cilja. Bez poente. Tiho, noga pred nogu. Bez žurbe. Kuda i da žurim? Tamo gde treba da stignem, ne ide mi se. Stoji mi se u mestu. Dalekom nekom mestu. Tamo negde gde nikog ne znam, lakše je tako. Bez veza, emotivnih tereta, očekivanja, negde gde je sve novo, a ja stara.
Stajala sam tako koji minut razmišljajući o odlasku, ali sam odlučila da nastavim sa šetnjom. Žute patike su zapinjale za ravan beton, toliko mi je mozak bio priseban. Želudac me je boleo i ono sa desne strane što me već mesecima muči. Sunce je uporno grejalo moju crvenu kosu i stvaralo kapljice na mom licu. Autobusi su nervozno prolazili pored mene, svaki dlaku bliži od prethodnog. Nije me bilo briga. Retrovizor jednog je prošao tik pored moje glave. Zamislila sam smrskanu lobanju, stresla se i odlučila da se pomerim koji centimetar bliže pešačkoj zoni. Bliže ogradi koja čuva nepažljive od pada u reku. Opet sam stala. Pad u reku mi je zvučao začuđujuće zanimljivo. Vrućina je doprinela tome, valjda. Delovalo mi je primamljivo da voda opkoli moje telo. Delovalo je smirujuće. Primakla sam se još bliže ogradi, maltene se nagla nad njom. Zamisli da sad padnem dole. Da li bi mi se kosti polomile kad bih udarila od površinu vode? I da li bi to značilo da je to kraj mojoj priči? Mada, koja je uopšte moja priča. Još jedan student u Beogradu kome je teško. Vau! Opra bi zaplakala nad mojom sudbinom. Zaplakala sam i ja. Iz dubine duše. Onako kako dugo nisam mogla. I nisam stala narednih sat vremena, tako nadvijena nad ogradom. Suza suzu je prestizala. Kad više nisam mogla da proizvodim suze, udahnula sam duboko i umirila se. Biće dobro, valjda. Želim da bude dobro. Zar sad da stanem? Ako stanem, već sam izgubila. Ne želim da izgubim život. Udaljila sam se od ograde uplašena. Drhtavom rukom sam namestila ranac koji mi je spao sa ramena i krenula natrag. Nogu pred nogu. Žute patike su ovog puta bile pažljivije. Svet nije izgledao lepše, ali je makar bio podnošljiv. Dovoljno.
Odlučila sam da uzmem lizalicu od jabuke. Onu koju sam volela kao čupava klinka umrljana blatom. Kiselost je obogatila kiselinu mog želuca. Odlučila sam da pozovem majku. Reći ću da je sve dobro. Nije li?
Nina Dekić
Izvor fotografije: www.we<3it.com
