Kada se najpoznatija dela Štrausa, Konjovića i Skrjabina afirmišu na sceni, fragmentiranom svetu se donosi mistično jedinstvo vatre i tišine. Beogradska filharmonija, u duhu jesenjih poema, imala je priliku da prikaže balans narativnog sadržaja različite muzičke forme i na taj način doprinese kulturnom uzdizanju ljudske svesti.
Novi šef-dirigent Beogradske filharmonije Gabrijel Felc sa svojim sastavom je uz neobičan program otvorio novi ciklus inspirisanih koncerata. Uz njegovu bogatu diskografiju i veliku stilsku obrazovanost još jedno veče je prošlo u duhu koji priliči Zadužbini Ilije M. Kolarca.
SJENA KOJA LUTA
Kaže Šekspir da je život samo sjena koja luta i bedni glumac što se na pozornici razmeće. Štraus je duhu poemskog stvaralaštva Magbeta, dao jednu orkestracionu notu, da postane kompozicija koja će hujati scenom sa punim žarom. Tako je, uz stilsku naraciju, otvoreno veče Beogradske filharmonije, nadovezujući ansambl Koštane, Petra Konjovića. Malo je reći da je publika bila oduševljena, jer je priređen spektakl sa punim epitetom vatre. Kestenova gora, kao deo triptihona Koštane, služila je da umiri brzinu kojom su kompozicije tekle, a Velika čočečka igra da dočeka tradiciju srpskog etna i zaokruži Konjovićevu celinu.
Čitav dijapazon osećanja dobija poseban oblik u onih dvadesetak minuta koliko je trajao Prometej, poema vatre, Aleksandra Skrjabina. Delo je napisano za veliki orkestar, tako da je svako lice Beogradske filharmonije imalo svoj udeo. U prvom glasu istican je klavir, pod viđstvom soliste Filipa Kopačevskog, a potpomagano je sluhom violine i čela najviše.
Kulturno uzdizanje
Sledeći koncert Beogradske fiharmonije zakazan je za četvrtak, 2. novembra 2017. godine, u okviru ciklusa Voda i predstavlja divan nastavak prethodno započetog kulturnog uzdizanja.
Tatjana Vujović
Izvor fotografija: Marko Đoković (Beogradska filharmonija)
