Slike opera i simfonijskih nota treba znati osetiti u duši i nositi u srcu, zato što predstavljaju posebnu sortu muzičkog stila. Njihovi vodiči, mecosoprani, imaju moć prenošenja takve lepe umetnosti u vidu posebnih ljudskih osećanja. Mecosoprani zato zaslužuju veliko poštovanje – oni su prenosioci mira i nežnosti.
U četvrtak, druge novembarske večeri, otvorena je sezona koncerata Beogradse filharmonije iz ciklusa Filharmonija(k), pod dirigentskom palicom Fabrisa Bolona, koji je u međunarodnim krugovima podjednako priznat na polju opera i u domenu simfonijske muzike. Bilo je to lepo veče, u duhu romantizma.
Začarano jezero na ostrvu mrtvih
Poeme Anatolija Ljadova ostaće zapamćene po bajkama koje slušaoci stvaraju dok reči slušaju. To su note koje dočaravaju „neprestano kretanje unutar prividnog mirovanja”. Tako i Začarano jezero predstavlja poemu koja skromno leluja na površini svetske scene, u kojoj pokreti predstavljaju „perpetuum mobile” jezerskih talasa.
Simfonijska poema Ostrvo mrtvih Sergeja Rahmanjinova nastavlja raspletenu nit romantizma i u tihim tonovima ističe spoj harfe, violine i čela. Tako se nekoliko glasova Beogradske filharmonije spojilo u jedan jedinstven, naglašavajući nečujno usamljeno ostrvo nastanjeno čempresima.
Glavni solista
Mecosopran, sa umećem prenošenja mira, ove večeri je predstavljen u liku Višnje Popov. Glavni solista je petostavačni ciklus pesama za glas i orkestar realizovala tako da svoj glas potpuno utopi sa orkestarskom pratnjom, naglašavajući vodeću romantičarsku misao. Poput usamljene Arije iz Partite, glas je odavao nadmoć prirode i različitih boja lepe umetnosti.
Filharmonija Beograda, je ove kišne novembarske večeri u nešto manjem sastavu, ponovo uzdigla kulturu Zadžbine Ilije M. Kolarca i opravdala poverenje publike koja verno prati nova muzička ostvarenja.
Tatjana Vujović
Izvor fotografija: Marko Đoković (fotograf BGF)
