Subotnji dan, očajan skoro da nemam nade za život, rastužila me pesma nekog Tome Zdravkovića koji je između ostalog rekao „dotak’o sam dno života” i baš se ja umorni ludak pronađem u tome koji nisam ni pod od tog dna dotakao i pomislih: „Ma, ti si genije!“ Svako ko je pijan pomisli da je genije u nečemu. Eto ja tu noć isto to pomislih: „Dragoslave, pa ti si pijani genije i sam si smislio:

Sreća će doći posle svih sahrana

Zasijaće osmeh na mom licu

Moja je nada danas pohabana

Svi me već znaju kao lutalicu.“

Time nezreo za dnevna zbivanja pomislih: „Eh što nisam predsednik, pa ja bih drugačije! Ne bi me novac tako unakazio jer bih ga uložio u intelekt mladih ljudi, koji bi podsetili na naraštaj na naše nasleđe.“ Nekako sam u to ubeđen iz svesnosti da nista ne mogu poneti na onaj svet. Toliko primera u istoriji koji potvrđuju moju priču.

Govoreći o Napolenu, veliki Njegoš je rekao: „Nekad mu je ceo svet bio mali, a danas mu je i grob veliki”. Razmišljajući o tome, setih se poslednje strofe i neke moje pesme o upornom verovanju bogatih da će nešto ipak poneti posle smrti:

„Njima će izgleda zaista uspeti

Što do sad nije uspelo nikom.

U grob će oni bogatstvo poneti

Poći će u smrt sa sumom velikom.“

Subota je, a svi su prosjaci prespali ovo jutro. Nisam ja toliko poranio, mora da oni vikendom ne prose. Siguran sam da im je potreban odmor od silnih mobi, čekanja i ponekad bezuspešnih nada. Mada, milostinja nije izostala. Tako rano začuđen, stadoh pred nekom pekarom gledajući nekog čoveka koji sa pola hleba hrani veliko jato golubova. Pomislih, još ima nade za ovaj svet. Dok ljudi imaju osećaj za životinje i prirodu, još ima nade da se tim primerom svi popravimo pomažući slabijima.

Dragoslav Stepanić

Izvor naslovne fotografije: www.pixabay.com