Nedavno je moj komšija stavio novu kapiju ispred dvorišta i odmah me je zvao na čast. I samo mi je još to falilo. Morao sam da idem u grad da kupim kafu i šećer jer se ne dolazi na čast bez nekog poklona. Nisam mogao da prežalim ni pare za benzin ni pare za poklon, ali ‘ajde, red je.
Čim sam došao na čast, odmah su krenuli sa provociranjem. „Znaš komšo, malopre bio Raša iz Barzilovice, don’o neki škotski viski. I čaša se dobija uz bocu, mnogo lep poklon.“- odmah je komšinica Stana krenula sa podbadanjem, misleći na to da sam uzeo jeftin poklon. Nisu se tu zaustavili:
-„Komšo, kako tvoja Anica na fakultetu?“
-„Dobro je, evo sad druga godina studija.“
-„Evo naša Jelena diplomirala prošli mesec, ne znam da li smo ti pričali. Ima već dve godine dečka. Znaš kakav je, k’o od brega odvaljen. Sad u decembru idu sedam dana na Zlatibor.“
Koliko samo mrzim kad krenu ovako da me podbadaju, kao da su oni nešto bolji od mene. Pričala je meni baba da su oni od najgore sorte, ali opet, izgradili se k’o Beograd na vodi. Uvek su voleli da se hvale na neki perfidan način. Komšinica Stana te prvo pita za nešto gde zna da bolje stoji od tebe, a onda počne da priča kako je njima sad sve potaman i nikad bolje nisu živeli. U jednom trenutku, komšinica je dodala kap koja je prelila čašu:
-„Znaš komšo, ova ograda je kovano gvožđe, radio majstor iz Beograda. Samo nas je prevoz koštao sto evra.“
-„I to što je bio naš kamion, inače bi i skuplje bilo.“- umeša se i komšija Milovan pa nastavi:
„Komšija, celo selo ogradilo dvorište. Svi stavili ograde, samo si ti ostao neograđenog dvorišta.“
E tu sam pukao. Namerno nisam uzeo ni pečenje ni pivo. Velim, baš sam se sad kući najeo, pa ne mogu opet. Rekao mi lekar da mi skočio pritisak jer sam mnogo jeo meso, a u glavi sam brzo skovao plan kako da im se osvetim za ovo.
Već sutradan sam našao bravara i pogodio posao za kapiju. Naručio sam duplo veću kapiju od njihove, ali je nisam stavio ispred kuće kao oni. Stavio sam je ispred moje njive koja se nalazi baš preko puta njihove kuće. Tu nema ni kuće, ni ograde, samo stoji oranje za pšenicu, ali tu sam je stavio u inat njima. Komšinica je htela da crkne od muke kad je videla radove pa je izašla u nadi da će me opet podbosti:
-„Komšija, jel ti to stavljaš kapiju na njivu?“
-„Jeste komšinice, imam toliko nekih zaludnih para pa velim da stavim kapiju na njivu, čisto da častim bravara malo, a i znaš da ovuda uvek proteravam traktor kad orem pa reko’ da udarim i kapiju. A kakvu ću tek kapiju na dvorište da stavim…“
Komšinica je htela da crkne od muke, a ja sam bio nikad srećniji. Istina, potrošio sam sve pare što sam imao, pa sam se i zadužio. Zbog toga nisam mogao da plaćam stan mojoj Anici u Beogradu pa je morala da se vrati u selo i na neko vreme stopira studije, ali to nije ništa naspram onoga što sam postigao. Uspeo sam da nateram inat komšiji. Nek mu sad crkne njegova kapija od kovanog gvožđa.
Aleksandar Đukić
Izvor naslovne fotografije: Privatna arhiva autora