Prvo dugo dugo nestaješ

danima godinama decenijama

pa onda

kada pomisliš da nije ostao ni molekul meseca

onda počneš da se budiš

prikupljaš promrzle delove sebe

i podgrevaš ih na vatri

sam

sam i kad ne želiš da si sam

grle te jedino misli preživelih

u ovom usnulom ratu

onda

jednog dana

počneš da dišeš, neprimetno

kao da ti je neko odvrnuo srce

i ono

polako kuca

kao da su reke zašuštale u tebi

pa osetiš da si lagan

dovoljno težak da slomiš led

u plućima

nema praznina

pa se kao više ničeg ne sećaš

pa se kao više ne tražiš

tamo

gde si se tako lepo gubio

pa se više ni ne boliš

samo te praznina ponekad zaboli

kad se setiš

da je postojalo nešto

zbog čega je zemlja prestajala da se okreće

jednoga dana

ne znaš ni koliko je milenijuma prošlo

to više nije ni bitno

ćutiš ćutiš

dok ne ućutiš

sve one praznine na tonove

gledaš tupo u noć

odnela je

i odlazak.

Ivana Pantelić

Izvor naslovne fotografije: www.weheartit.com