„Svetlost je obukla svoje crno odelo i posula se šljokicama.“

Hladno je u sobi.
Novembar. Dolazi zima.
Otvorila sam širom prozor.
Guši me prašina skupljena na mojim nagomilanim snovima koji pale baklje u znak pobune.

Mrak je u sobi.
Sreda. Dolazi četvrtak.
Hladan vazduh para moja pluća dok pokušavam da dođem do daha.
Moje ruke strasno grle moja kolena. Prsti nemilosrdno pritiskaju kožu, ostavljajući za sobom trag. Vrelina bola klizi niz obraze, pa sve do bele posteljine koja biva uprljana tamom mog unutrašnjeg bića. Tišina se uvlači pod kosti i lomi ih svojim vriskovima. Ne znam više da li dišem. Znam da postojim.

I postojim tako još neko vreme.

„Šta ako je nebo slomljeno, a zvezde su samo krhotine koje pokušavaju da zacele?“

Iz svog strasnog zagrljaja sam se istrgla i skočila do prozora. Oči gledaju gore.
To u šta gledaju već odavno ne postoji. Progutano je od strane crne rupe.
I slomljeno. Možda pokušava da zaceli.
Šta ako se umorilo od pokušaja i pustilo tami da svojim dodirima umiri nemir?

„Pokušavam da sredim svoj život, ali je on izgleda sredio mene.“

Zatvorila sam prozor.
Upalila peć.
Promrzlu kožu obložila pamučnom tkaninom svoje tufnaste pidžame.
Ugasila svetlo i pustila tmini da me ubedi da sam dobro.

„Ručak je najbolji kad se treći put podgreva.“

– Ručak!

-Pa, zar opet boranija? Treći dan je jedemo.

Čuje se lupanje kašika od tanjire.

– Zamisli Zorane, ona Bojana sa posla, što sam ti je spomenula prošle nedelje, sad hoće da uzme bolovanje. U sred srede.

– Zamišljam.

Majka se ljuti dok otac srče ostatke prve ture ručka.

– Šta je sa tobom, mala? Jesi ono sinoć do kasno učila?

– Jesam.

– Bio je i red! Imaš ti nameru da završiš fakultet?

– Imam.

– Šta ti je?

– Emotivno sam prazna.

Čuju se frktanja i groktanja podsmevanja.

– Čuješ ti, Mirjana, ona je emotivno prazna. Kakva su to preseravanja? Sedi i uči!

– Juče si 5 sati bila sa telefonom u rukama, za to vreme si 50 strana mogla da naučiš. Zašto ti mi plaćamo tu školu?

Tišina.

– Klaro, zašto ne jedeš? Taman, sad se još razboli, pa da te vodam po doktorima, samo mi još to treba.

– Nisam gladna.

– Od čega i da budeš gladna, kad ništa ne radiš, spavaš do podneva. Da ustaneš u 8 ujutru, videla bih te ja.

Tišina.

„Najusamljeniji smo kada smo sa ljudima koji nas ne razumeju.“

– Da ti ne treba psihijatar, Klaro?
Kuhinju osvaja humor moga oca i podrugljivi krici moje majke.

Meni nije smešno, jer nisam dobro. I treba mi psihijatar. Treba mi bilo ko.
Treba mi neko ko hoće da čuje šta pričam. Treba mi da kažem. Treba mi da vrištim. Treba mi da priznam da nisam dobro. Treba mi saosećajnost i brižnost. Treba mi da osetim glad. Treba mi da dišem punim plućima. Treba mi moj život natrag.

Usamljena sam.
Ustajem od stola.
Za sobom ostavljam veselu družinu.
Zatvaram vrata svoje sobe.
Postojim.

Nina Dekić
Izvor fotografije: www.weheartit.com