Ne voli me radi reda. Ne zovi me radi reda. Ne traži me radi reda.
Ne volim ništa što se obavlja samo radi reda. Kog reda? Čijeg reda?
Nije li sve to neiskreno i banalno?
Nije mi jasno ni zašto bi vam padalo na pamet da zovete, volite, budete radi reda i sve to u nadi da se drugi ne naljuti na vas. Pa, nek se naljuti, ionako vam nije ni stalo, nego eto, iz kurtoazije to činite.
Nije vam stalo, pa onda kad pozovete digne vam se pritisak, psujete slušalicu kada završite razgovor i govorite kako više nikada nećete pozvati. Nema smisla. Prestanite to da radite.
Sve to, izgleda, potiče od neke licemerne kulture. Skupi što više ljudi oko sebe i čuj se sa njima radi reda, čisto da se ne osećaš usamljeno. Ni slučajno da ne ostaneš sam. Idi dva puta u godini na kafu sa njim, izdrži trabunjanja, nikad ne znaš kad će ti zatrebati. Bravo, kulturo!
Zašto bacate vreme na „radnje radi reda“, kad ionako kukate kako nikako nemate vremena. Jedna velika laž lepo upakovana u kulturne okvire naše zajednice. Svi žure, jure, ne stižu, beže od života, sebe, ali bitno da imaju vremena za ljude koje ne vole. Vau!
Ja ništa ne činim radi reda. Prestala sam da se družim sa mnogim ljudima jer su se naše prepiske svele na 4 iste poruke iz dana u dan, na „moramo obavezno da se vidimo“ i ostale bajke modernog doba.
Zašto i da održavam kontakt sa nekim ko ne čuje šta pričam, ko priča dok ja pričam, ko ne zna da pogleda dalje od svog nosa.
Da li to znači ne biti sam? Da li je to poenta svega ovoga? Izađi, pričaj vetru dok je tuđa glava okupirana drugim mislima?
Zar se više plašite samoće od površnosti „radi reda“?
Reći ću vam nešto, danas će vam se i retko koji prijatelj naći u sreći, još manje je onih koji će podeliti nesreću sa vama, a zamislite kako je tek sa ovim odnosima radi reda. Ne činite to sebi. Gradite sa onima koje volite, sa kojim uživate. Batalite ono nešto od ranije, ono nešto što je nekad bilo. To nekad je davno prošlo. Ostalo je negde iza vas, zašto ga uporno vučete za sobom?
Ne znam, zaista, kada su ljudi izgubili želju za pravim stvarima. Kada su prestali da slušaju, kada su izgubili saosećajnost, brižnost? Kada je postalo sve površno? Sve radi reda.
Kada je ovaj svet otišao dođavola?
Nina Dekić