Negde iznad zemlje otrgle su se vode beskrajnih prostora koje su nas odvodile mnogo dalje od Kolarčeve zadužbine, negde dalje od vazduha koji smo udisali ujedno sa violinom, dalje od nas.
Nekako se nije postavilo pitanje od čega se, ili od koga, Gustav Maler, stvarajući svoju Devetu simfoniju, zaista opraštao, već se neiskazano saznanje o odlasku osećala mimo naših svesti, unutar bića.
Nešto se tada otrglo i odlepršalo u vihor. Lastavica čija su krila obojena u crveno, a kljun zagrižen slobodom.povila se iznad naših glava da oslušne melodiju sete i uzdržane tuge. Ispred nje prostiralo se polje nepregledne zemlje kojom su hodile vojske uspomena, podsećajući je na dom, visine i smrt. Iz trava su rasli ogromni cvetovi, šireći se sve do osunčane reke na kraju čitavog sveta. Tu, sa ivice zemlje, nepreglednost vremena činila se mala poput zamaha krila, maglovita kao zimsko jutro. Lastavica se nežno uvukla među prste jedne bake, čekajući smiraj.
Nekuda je davno nestao uzvik prolaznosti i upleo se među crne lakovane cipele na toplom tepihu. Uskovitlao je uzdah i sam je ostao na polovini pogleda, naglo uigran u vence valcera. Otrgnuti od zemlje, nismo znali kuda nas te igre vode i u jednom trenutku nam to zaista nije ni bilo važno. Igre su nas grlile toplije od pitanja, odnoseći nas u daleke visine kojima se nije znao zvuk.
Otrgli su nas i povratak je bio nemoguć. Tamo su bila naša pluća, tamo su cvetale naše grudi. Maler nas je ušuškao u zemlju iznad zemlje, u tom trenutku, opraštajući se samo od nas, odlazeći u beskraj.
Malerova Simfonija br. 9 u De-duru, izvedena je dvadeset i šestog januara u Zadužbini Ilije M. Kolarca, pod dirigentskom palicom Gabrijela Felca, u okviru tematskog ciklusa Pet elemenata, pod nazivom Zemlja.
Ivana Pantelić
Izvor fotografija: Marko Đoković