Do svoje dvanaeste godine sam volela nedelje. Nedelje su značile ustajanje u 8 ujutru, poseban doručak i odlazak kod bake Rade na Novi Beograd. Nedelje su značile obnavljanje gradiva, ali ne onog iz udžbenika, nego onog što bi me baka naučila. Nedelje su značile kućno vaspitanje koje danas mnogi nemaju, niti znaju šta je.
Sada imam 22 godine, baku više nemam, ali imam ljudskost. Reč, a i njeno značenje mi je prenela baka Rada jedne od tih nedelja, a ja ću pokušati da je prenesem vama.
Dakle, naš dogovor je bio sledeći: Baka bi mi svake nedelje predočila jednu reč, njeno značenje i ispričala bi mi priču kako bih bolje razumela. Nakon toga, imala sam 6 dana da ispunim svoj domaći zadatak. Naučenu reč je trebalo da primenim u praksi. Nekada sam znala i da pogrešim, ali ona se nije ljutila, uvek je pričala da je ljutnja plitka stvar koja nikome ništa dobro nije donela. Ona bi mi objasnila kako bi ona postupila u toj situaciji i pitala bi me šta ja mislim o svemu tome. Nakon toga ide nova lekcija, i tako iz nedelje u nedelju.
Bila je zima i pahulje su strpljivo provejavale. Pogledom sam ih upijala na putu do najmilije osobe. Imala sam 8 godina i domaći zadatak koji sam jedva čekala da podelim sa bakom. Nakon dugačkog „ding – dong“ i škripe vrata dočekao me je najtopliji zagrljaj na svetu i moje omiljene plave papuče, znala je da mi je to najdraža boja. Njen stan je uvek mirisao na cimet i uvek je nešto bilo na šporetu.
Tako sam naučila da spremim i mnoga jela.
Nas dve bismo sele za kuhinjski sto, ona bi sebi skuvala jaku kafu, a meni čokoladno mleko, jer znamo da deci raste rep od kafe, pa nisam htela da rizikujem.
Prošlonedeljna reč je bila „plemenitost“. Baka mi je uputila upitni pogled i znala sam šta mi je činiti. Na kraju svog izlaganja sam zaključila da je i ona plemenita jer me svake nedelje učini najsrećnijom unukom na svetu. Ona se nasmejala, pohvalila me, poljubila i pokupila prljave šolje. Donela je naraslo testo i malu kecelju za mene. Pravile smo kiflice.
– Nina, vidiš, plemenitost je deo jedne veće reči, kao i nesebičnost, humanost. Njih si već naučila, znaš šta znače, a da li bi mogla da pretpostaviš šta bi one sve zajedno mogle da budu?
– Ne znam, bako.
– Hajde razmisli malo, kako bi mi ti to objasnila.
– Pa, bako, ne znam. Sve su to dobre reči. Nikome ne mogu da naude.
– Tako je. Onda ni ova najveća reč ne može biti loša. Nju ne smeš da zaboraviš kad odrasteš. Čini se kao da se ona najbrže iščezne iz uma, ali ti to nemoj da dozvoliš.
– Neću, bako, obećavam.
– E, dobro, znala sam da si ti pametna devojčica velikog srca.
Zagrlila sam je snažno ostavivši tragove brašna na njenoj haljini. Ona je meni ostavila trag na nosu, ugodno se smeškajući i valjajući testo u trougliće.
– Ovonedeljna reč je „ljudskost“.
– Ljudskost? Je l’ to znači ovo što smo mi ljudi? Samo biti čovek?
– Svi smo mi ljudi, ali retko ko je čovek.
– Šta to znači? Neki od nas su mačke, zmajevi?
– Ne, blesavice, nasmeja me sada. To znači da treba da imaš saosećanje, nesebičnost, humanost i još mnogo drugih reči koje tek treba da naučimo. To znači da, kad imaš, pruži i drugom, svoju sreću podeli sa drugim, pomozi onom kome je potrebno. Koristi to što si čovek za dobra dela, za to da se drugi osete bolje. I kad porasteš, pa kad budeš imala više moći u svojim rukama, nemoj nikada da je koristiš za zlo, niti da je zloupotrebiš. Samo dobro, Nina, zapamti to.
– Razumem. Je l’ ljudskost znači ne tući životinje i dati prosjaku pare? I je l’ znači podeliti svoju igračku sa drugom i dati mu da prepiše domaći i ne zgaziti mrava i ne zadirkivati drugare ako su drugačiji i ne udarati ih…
– Uh, izgleda da ti već sve znaš o toj reči. Bravo! Vidim i da ti se dopada. Zrno ljudskosti je zasađeno u tvom srcu i polako raste.
– Jaoj, bako, kako da izvadim to zrno, ne bih baš da ličim na biljku.
Nasmejala se i pomilovala me po kosi.
– To se samo tako kaže, to znači da imaš tu osobinu i da treba da je gradiš u sebi. Kao kad imaš biljku i zalivaš je da poraste. Tako i zrno ljudskosti.
– Onda dobro, sad mi je lakše. Već sam se uplašila. Čuvaću to zrno i zalivati ga čokoladnim mlekom. Kad smo kod njega, ima li još jedna šolja za mene, mislim da je mom zrnu potrebna?
Opet se nasmejala.
– Ovo zrno se zaliva dobrim delima, a ti nemoj da preteruješ sa slatkim. Dosta ti je bila jedna šolja. E, pošto smo mi završile naše kiflice, hajde da opereš ruke, pa da dremnemo ti i ja pre ručka.
Ručak se završio, pozdravila sam se sa bakom Radom i krenula sa roditeljima kući. Na izlazu iz zgrade sam im otvorila vrata i zamolila ih da izađu pre mene.
– Nina, pa šta ovo znači?
– Mama, to znači da sam ja ljudskost, a ne samo čovek.
I danas se trudim da budem ta ljudskost i volela bih da je više ljudi baka naučila šta znači biti to. Ako nije, molim vas, pronađite je u rečniku, naučite i primenite.
Ako ne znate kako da primenite, evo vam nekoliko predloga:
– Dajte muzikantu nagradu za njegovu umetnost
– Udomite mačku, psa sa ulice ili ako je to previše ostavite im makar jedan obrok
– Popričajte sa penzionerima
– Ustupite mesto u autobusu
– Podelite skripte sa kolegama
– Uveseljujte ljude u svojoj okolini
Posadite zrno ljudskosti u sebe i ne bojte se, neće vam se ništa loše desiti, znam iz iskustva.
Nina Dekić
Izvor fotografije: pixabay.com