U šta se ustvari pretvorilo slikanje? Obavezu? Preopterećenost izgledom? Većina ljudi je svedok prevelike ekspanzije postavljanja fotografija na društvenim mrežama. Mnogima je fokus na tome da naprave što više “dobrih” fotografija, koje će potom objaviti, predstavljajući sebe u svetlu u kakvom žele da ih drugi vide. Ukoliko slika ispadne loše, krive se ljudi koje smo zamolili da nas fotografišu i optužujemo ih da su nesposobni i da “ne znaju kako se to zapravo radi”. Koliko samo mukotrpno može biti praviti iznova istu sliku, pokušavajući da izmeniš ono sto navodno na prethodnoj nije valjalo to jest što nikako drugi ne smeju da vide.
I dok tako pokušavaš da izabereš odgovarajuću za javnost, znaš li šta propuštaš? Propuštaš sadašnji trenutak, ono što se zaista dešava, drugaricu koja sedi pored tebe i pokušava nešto da ti kaže… I to sve samo zbog par lajkova koje nestrpljivo čekaš. Inače, dok čekaš baš te lajkove i naravno poneki komentar, ti prelistaš da pogledaš šta su i drugi postavili i to po ko zna koji put. Onda sledi osuđivanje, kritikovanje, pitaš se zašto ti nemaš torbu kao ona, zašto je drugima dostupno ono što tebi nije… Budite osoba koja će se zapitati da li stvarno istina ono što im se servira.
Da li vam je poznata rečenijca: NE, NEMOJ ME SLIKATI, NISAM SREĐENA! Zašto moraš biti? Zar je slika vredna samo ako su ljudi u najboljem izdanju na njoj? To je nešto što ne mora niko drugi da vidi osim tebe ili ipak spadaš u osobe koje smatraju da se nešto nije ni desilo ukoliko to ne objave, odnosno podele sa drugima. Uspomene se stvaraju spontano i sa uživanjem, nemojte sebi uskratiti to. Podsetite sebe na to čemu zaista služi fotografija kada sledeći put uzmete kamere u ruke.
Nevena Savković
Izvor fotografije: pixabay.com