Te nedelje moj čupavi, sivi tepih bio je neodoljivo udoban. Legla sam na njega, dok me je golicao zvuk džeza. Prsti desne ruke su mi bili obavijeni oko krigle pune piva, a u levoj ruci mi je bila Plazma. Da, Plazma i pivo, ne osuđujte, već probajte!

Te noći mi je još jedno muško poslalo poruku sa pozivom da dođem kod njega. Nije bilo čak ni uvoda da me pripremi, nego samo ono „Dođi“. Tako jednostavno, tako lako. Samo je trebalo da dođem, ništa više, manje možda. I, kad dođem, šta onda?

Onda se probudi radoznalost, želja da se upoznaju nepoznati predeli, da se vidi ta tetovaža na mojim rebrima. Onda se otkopčavaju šlicevi, gubi glava, majica. Onda si ogoljen pred nekim ko te ne poznaje, a nije ni da želi da te upozna. Onda si predmet nečije želje da zadovolji svoj animalni poriv. Onda si niko. Posle toga si ništa.

Nisam otišla tog puta. Niti nekoliko prošlih. Niti ikad.

Kroz šalu bih odgovorila, učtivo odbila, pravila se da je smešno, a nije mi bilo. Posle pola sata on bi otišao sa mreže. Toliko bi bilo potrebno da taksi sa drugom devojkom stigne do njegovog stana. Ako je dobra, zvaće je sledeće večeri, i one tamo. Vremenom bi postali par. Srećni par koji se izlegao iz pepela jedne noći.

Znate, deo tog pepela sam mogla da budem ja. Ali nisam, jer nisam otišla.

Ostala sam kod kuće, pitala se da nisam ja kriva. Možda ja dajem pogrešne signale, one kratkotrajne. Možda je trebalo da odem, da probam, da vidim, ne znam. No, nakon toga bih se osećala kao onaj kineski ljigavac. Svi ga provuku kroz svoje ruke i ostave prljavštinu na njemu, na kraju nestane, izgubi se.

Ma, nisam ja za to. Nisam za jednonoćne postelje, suviše su bolne za moje mekano srce i bujnu maštu.

U čemu je onda štos? Kako to da me nedečaci uvek sretnu, i pozovu, i požele? Možda ni ne vrše selekciju, zapravo. Pozovu 10 devojčica, pa koja dođe, zar je važno.

I, kako to da se meni uvek učini da nešto ima između nas, da su nam razgovori dubokoumni, da se razumemo? Kako to da sam toliko naivna? Glupa?

Kako to da sam samo meso, guzica i grudi?

I, kako to da su ti nedečaci naišli na toliko nedevojčica, pa misle da je svako žensko spremno na takve avanture? Zar ćemo svi jednog dana biti jedno veliko NE? Ka čemu to koračamo?

Da li to znači da ljubavi pre seksa nema? Da je seks stariji od ljubavi? Da prvo ide probna vožnja, pa ako si dobar, prodat si, ako ne, jebiga?

Dok sam ja ispila svoje pivo, on je odgovorio na poruku. Izvinjava se što nije odmah, kačio je veš. Vau, svaka majka bi ga za zeta poželela!

Nastavili smo gde smo stali. Kaže mogli bismo da prošetamo, kaže da mu je zanimljivo da priča sa mnom, kaže da sam simpatična. Ja kažem da je ova što je došla bila sigurno loša kad je spao na šetnje. Uvredio se. Eh, bolna je ta istina. On je rekao da bi bila bolna da je istina i poslao mi fotku okačenog veša.

Oštrica moje ironije mi je prostrelila srce. Šta ako je stvarno kačio veš? Ili, šta ako nije, nego eto, maže mi oči. Zašto bi mi mazao oči kad zna da od mene ne može dobiti ono što želi? I, zašto mu je stalo da mu poverujem? Zar stvarno želi da šeta? Zašto želi da šeta?

Nakon 15 minuta mog razmišljanja zaključila sam da previše razmišljam.

Tražim izgovore da ne bih poverovala da postoje i ti neki koji nisu nedečaci. Tražim izgovore da izbegnem šetnje, da izbegnem prave mogućnosti.

Otišla sam sa mreže, nisam mu odgovorila. Celu noć ću kačiti veš, a sutra ću, možda, otići u šetnju. Ako pre mene neka druga ne poželi da šeta, jer verujem da nas je pozvao 10, pa koja pristane, kao da je važno.

Nina Dekić