Prolećni „Magzi-zagzi”

Na Železničkoj stanici Beograda čekali smo poslednji voz koji je tog dana išao za Budimpeštu. Neko sa koferom do punim do grla od mačevalačke opreme pored ostalih stvari, neko sa velikim rancem i spremnim patikama za duge šetnje, još neko sa sasvm dovoljnim stvarima da se dva tri puta presvuče i neko ko je pored ostalih stvari imao spremnu knjigu za put, famoznog pisca Robina Šarme. Kad se skupe takvi avanturistički duhovi, osam sati puta do ciljanog grada, uz “namrgođeno” proveravanje pasoša na granici, prođe relativno brzo.

„Grad je lep, ako ti se svidi i po najvećoj kiši”, kažem ja i to mi je nova omiljena rečenica. I zaista je bilo tako. Budimpešta čuva nasleđe u arhitekturi staroj više hiljada godina. Počevši od baroknih palata u širem centru grada, preko modernih zgrada u samom centu grada, u Budimpešti je skupljena jedna mešavina kultura Slevena i Rimljana. Pečat tome dali su Mađarski nacionalni muzej, smešten u zgradi nekakvog neoklasičnog stila i županijska crkva u stilu romantizma u samom centru grada.

Glavno pešačko jezgro, rekla bih da predstavlja „Vaci utca”, u kojoj je svaka zgrada i svaka klupa našla svoje mesto. S teškim srcem, priznala sam da je lepše uređena od naše Knez Mihajlove ulice iako o izgledu Beograda ne treba da govori neko ko ga prosto preobožava. Zgrada Parlamenta ostavila nas je u zanosu. To je verovatno jedan od najvećih simbola Budimpešte. Sam izgled Parlamenta odaje snažan karakter neogotskog stila, pa verujem i da su unutrašnje prostorije krajnje impresivnog izgleda.

Duge su bile naše šetnje, poljuljane povremenom drhtavicom jer nam se hladnoća urezala u kosti, ali smo smo pronašli istinsku lepotu jedne nove kulture, da nam kiša koja nije prestajala uopšte nije smetala. Jedino što smo morali da prihvatimo još na početku, to je da će kišobran biti naš verni pratilac.

Lančani most je atrakcija sama za sebe. Zaista je stvoren da poveže ljude. Dvorac u Budimu u splet starih, uskih uličica oko dvorca sa par dobrih restorana predstavlja kompleks koje je pojedine, pa I mene, očarao najviše. Tu je smeštena duša ovog naroda. Ne sećam se imena parka koji smo obišli na putu nazad, ali ga opisujem “uz prolećni Magzi-zagzi”! Neka to bude moje ime za deo grada u kojem priroda prosto seni, ljudi se voze uličnim vozićima i pevaju uz pivo, uz misao da je sve na svetu lepo.

Ne, ne bih se složila da Mađari imaju bolje gastronomske specijalitete od nas Srba. I nisu bili toliko ljubazni u restoranu. Ali je ceo utisak kasnije bio popravljen uz noć u pesmu provedenu sa mačevalačkim društvom u restoranu Ser Lancelot.

Mojim kompanjerosima se ovaj grad svideo, delimo to mišljenje sa svakim ko želi da punog duha tumara grandioznim bulevarima i da se divi arhitekturi.

Na kraju, najlepše od svega bejaše to slatko crno vino, koje sam donela kući kao suvenir i pila dok sam slušala stari album Džejmsa Morisona…

Pripremila: Tatjana Vujović