Bila je učesnica panel-diskusije “Korporativna kultura u uspešnim kompanijama i primeri savremenog talent menadžmenta” na IT konferenciji Future is NOW organizacije Ekof Media Group. Mlada, uspešna, svestrana i harizmatična – tako smo je mi doživeli gledajući je kako motiviše mlade i koliko istinski uživa u onome što radi.
YN: Posle samo godinu dana u Win Win-u postala si tim lider. Koliko je bitno isticati se i ne biti u senci, već vrlo jasan u iskazivanju svojih stavova i želja?
– Donekle, što uopšte ne mora da bude nešto što je presudno. Ako je neko introvertan, ne znači da ne može da postigne isti rezultat. Bitno je da se svojim rezultatima i onim što radiš istakneš iz mase i pokažeš nešto novo i bolje, dakle ne samo rečima, već i delima. Naravno, treba imati nekog ko to želi da sasluša i ko to želi da vidi. Ja sam igrom slučaja krenula na praksu u WinWin gde sam umesto tri nedelje bila samo nedelju dana, nakon čega mi je ponuđena pozicija asistenta u nabavci. Prihvatila sam posao i počela da radim, a zahvaljujući rezultatima i strateškom načinu razmišljanja obezbedila sam sebi i priliku da se oprobam u HR-u, gde sam nedavno preuzela i ulogu tim lidera.
YN: Možeš li nam otkriti nešto više o tvom angažmanu u “Kulturnom elementu?”
– Pored toga što radim u WinWin-u, bavim se umetnošću u privatno vreme. Organizator sam i sekretar u nevladinoj organizaciji “Kulturni element”, gde se trudimo da među mladima promovišemo kulturu i ceo taj način života odnosno pogleda na svet. Sad ću se pričom vratiti na WinWin, a shvatićete uskoro i zašto su ova dva segmenta mog života na neki način povezana. Posle određenog vremena na poziciji asistenta u nabavci trebalo je da mi bude poverena pozicija menadžera gde bih dobila da vodim svoju kategoriju proizvoda. I nekoliko dana pre zvanične odluke, srela sam vlasnika kompanije na hodniku. Iskoristila sam priliku i pozvala ga na događaj “Kulturnog elemenata” posvećenog zivotu i delu Volfganga Amadeusa Mocarta, na šta je on meni odgovorio:” A kakve ti veze imaš sa tim?”. Objasnila sam mu da sam organizator događaja i da se muzikom bavim u slobodno vreme, na šta me je pitao: ” Pa sta ćeš ti onda u nabavci?”, na sta sam kroz šalu odgovorila da od nečeg mora i da se živi.
Na panel-diskusiji
-“A kada vežbaš skale i ta vaša upevavanja, da li ti je to zanimljivo?”
-“Veoma!”
-“Isto tako je nekom zanimljiv taj posao koji je tebi dosadan. Ja ti sada dajem predlog – idi kući i razmisli. Napravi ceo projekat, formiraj plan sektora po svojoj želji tj. šta bi sprovela u tom HR-u koji tebe zanima, pa dođi da razgovaramo. Ako budem video neku perspektivu, razgovaraćemo o daljim koracima i da probamo da nešto od toga napravimo. Ukoliko ne uspeš, svakako će ti to biti značajno iskustvo i podloga za sledeći pokušaj.”. HR sektor je inače u WinWin-u do skoro bio u okviru kadrovske funkcije, a ja sam ovim predlogom konačno dobila priliku da ih razdvojim i da se bavim onim što me zanima. Želela sam da baš stavim akcenat na značaj ljudskog faktora pa me i sada često, u šali, nazivaju “borcem za ljudska prava”. Dosta vremena sam provela razmišljajući o svemu tome, konsultovala sam ljude, upijala znanja iz kadrovske službe dok zaista i nisam uspela da napravim dovoljno dobar projekat. Drago mi je što naša kompanija zastupa tu politiku da želi što manje ljudi da angažuje eksterno i što dosta radi na svojim zaposlenima pa smatram da sam, zahvaljujući tome, dobila priliku koja se retko dobija i svim silama sam se trudila, a i dalje se trudim da je iskoristim.
YN: Kako balansiraš između HR-a, IT-ja i ljubavi prema umetnosti?
– Moj stav je odisao entuzijazmom da sa svakim zasebno porazgovaram, upoznam ga i onda shodno tome delujem, ali kada uđete u kompaniju koja ima skoro 1000 zaposlenih, postajete svesni da to baš i nije realna opcija. Zahvaljujući kolegama iz IT sektora shvatila sam da je okrenutost ka tehnologiji jedini način da svima pružim istu priliku – što upravo i jeste zajednička tačka HR-a i IT-a u mom životu, tako da tu balans i nije neophodan. A što se umetnosti tiče, to je nešto što posebno hrani dušu i za to uvek uspevam da nađem vremena kakve god okolnosti bile. Tako da slobodno mogu da kažem da ne balansiram između svojih interesovanja, nego se one nekako same prepliću i upotpunjuju mi život!
YN: Ukoliko bi morala da zaposliš osobu koja je završila fakultet u roku sa najvišim ocenama, bez iskustva i sa velikom željom da nauči posao ili osobu koja ima osrednji prosek i dosta iskustva u praksi, šta bi odlučila?
– Odluka bi zavisila od mnoštva faktora. Zavisi od pozicije za koju je neko konkurisao, od tima, od cilja… Verujemo da su ljudi koji nose liderske pozicije u našoj kompaniji svakako kompetentni i sposobni da na sebi svojstven način osmisle rad svog tima, shodno tome i profil kadra zavisi i od samog menadžera. Upravo u toj različitosti i tom osećaju i intuiciji koju HR nosi u sebi i leži lepota ovog zanata. Svakako prosek u većini slučajeva ne bi bio presudan, ni sama nisam imala naročito dobar dok sam studirala. Jednostavno, stavljala sam akcenat na druge stvari. Prosek je često samo merilo nečije memorije, dakle bitan je ali ne i presudan. Ali ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da ako osetimo da oba kandidata imaju “ono nešto”, onda će oba biti primljena – naći ćemo im mesto u kompaniji kako znamo i umemo!
YN: Možeš li nam ispričati neku anegdotu sa intervjua sa kandidatima?
– Hmm, anegdota kao anegdota nismo imali mnogo. Generalno se mnogo o osobi može videti iz samog CV-a pa te potencijalne animatore, na našu žalost, eliminišemo u prvom krugu selekcije. Premda je mnoštvo biografija samo po sebi anegdota. Mogli bismo da napravimo čitave albume slika sa porodicom, selfija iz klubova, sa plaže, planine, slave, svadbe… Ali recimo da u konkretne događaje možemo navesti jučerašnji intervju u nadi se da se kandidat kojeg smo nazvali “Moderni Romeo” neće ljutiti što delimo ovo sa vama. Naime, napustio je prethodno radno mesto i kompaniju jer njihov kodeks nije dozvoljavao ljubav između njega i njegove tadašnje koleginice, pa je Romeo žrtvovao sve zarad njihove veze. Obzirom da ćemo se još družiti sa njim, o, nadamo se, kraju iz bajke možda u nekom narednom intervjuu….
Druženje na konferenciji “Future is Now”
YN: Poruka za sve svršene diplomce?
– Mislim da imamo mnogo predrasuda i automatskih blokada prilikom potrage za poslom i bilo čega što se budućnosti tiče. Većina misli da im je veza ili iskustvo neophodno, što zaista nije istina. Poslodavci i zahtevi su raznovrsni, ali neka vam upravo to i bude i pokazatelj politike potencijalnog poslodavca i vi na to ne možete preterano uticati. Ono na šta možete jeste vi sami, dakle, radite na sebi. Trudite se da stvari sagledate šire, prigrabite svaku priliku koja vam se pruži, ne plašite se da pogrešite, da imate mišljenje i da koristite sopstveni možak! Za svakog od nas postoji idealan poziv i pozicija i samo je pitanje trenutka i želje da upoznamo sebe i pronađemo se u odgovarajućem, stoga, budite ono što jeste i ne čekajte da vam život bilo šta pruži na tacni već se borite za sebe i svoje ideje, učeći usput iz tuđih i sopstvenih grešaka naravno. I ono što je možda najvažnije, ne gubite vreme, svaki trenutak naše sadašnjosti oblikuje budućnost, sutra je kasno.
Pripremila: Marija Tomić
Photo by: Jovan Stevanović