Onda kada iz prepunog grada konačno stigneš do ulice kojom se uskim dugačkim koracima stiže do Zadužbine, u njoj se izgubiš. Sedneš, pa se izgubiš; kao da je paučinasti vazduh sišao do podnožja vaseljene i utišao te. Na najtiše. Negde si u staroj dečijoj sobi i imaš četiri, četiri godine i majčin glas. Njime te Borodin, Čajkovski i Stravinski uspavljuju, bude i uspavljuju, da ne možeš da zaspiš, a da se ne setiš: negde si davno začuo melodiju kojom te ni proleće ne može probuditi onako kako to može neuhvatljivi zvuk.

Onda više ništa nije ni bitno osim nežnih, najnežnijih niti uspavanke koja te vodi negde duboko u okrilje sopstvene duše, u čijim se krilima ogledaš, postaješ proleće. I cvetaš, cvetaš, rasteš do visokih trava, postaneš vilin konjic i poveruješ u vile.

Sedneš, pa se izgubiš; kao da je paučinasti vazduh sišao do podnožja vaseljene i utišao te. Na najtiše.

I onda te ni košmarna buka ne može odvratiti od jednog rastopljenog osećaja poezije.

I onda te samo labudovi jedne violine odvedu tamo gde nisi ni postojao, da dišeš.

Shvatiš, probudio si se i pre no što su te uspavali.

Beogradska filharmonija na čelu sa šef-dirigentnom GabrijelomFelcom uvek nas iznova oduševljava. Izvedbe u okviru ciklusa Peti, ovoga petka, bile su: Polovecke igre iz opere Knez Igor Aleksandra Borodina, Koncert za violinu i orkestar u De-duru, op.35 Petra Iljiča Čajkovskog i Posvećenje proleća Igora Stravinskog.

Nekada su dva poslednja navedena dela bila oštro kritikovana, danas se dočekuju sa gromkim aplauzom, onako kako i zaslužuju.

Posebnu čar koncertu doprinela je violinska izvedba Benjamida Šmida, koju će beogradska publika zasigurno dugo pamtiti.

Naredni koncert Beogradske filharmonije održaće se u petak, 11. maja 2018. godine u okviru ciklusa Voda, u Zadužbini Ilije M. Kolarca sa početkom u 20 časova.

Ivana Pantelić
Izvori fotografija: Marko Đoković (Beogradska filharmonija)