Nebrojeno puta sam se zaglavila u robnoj kući, među rafovima sa stvarima koje mi nisu potrebne. Ne znam da li ima veze sa poremećenim socijalnim životom jednog studenta, ali danas sam kupila kantu za otpatke. Roze. Za devojčice. Danas je robna kuća bila prepuna đaka prvaka i njihovih mama. Znate ono – sveske, rančevi, pernice… Danas mi je, nakon mnogo godina, jasno zbog čega je moja majka na sve načine želela da sama obavi tu vrstu kupovine. Diznilend za mame!
Nebrojeno puta mi je postavljeno pitanje vezano za generacijske razlike. U čemu je razlika između nas i njih? Nemam pojma, ali razlika definitivno postoji. I upravo ta razlika formira jednu od najaktuelnijih tema današnjice. Razlika je u muzici, filmu, igri, stavu. I nisam porasla odavno, ali neretko ostanem nema pred gestovima mladunaca. Ne znam pravila nad kojima rastu novopečene generacije, ali ću izdvojiti nekoliko najvažnijih lekcija koje su formirale moju.
Tolerancija – U osnovnoj školi u koju sam išla porasla su sva deca grada u kojem živim. Nekolicina ljudi podigla je i socijalizovala čitave generacije. Neverovatno, zar ne? Svakog petka, iz velikog šešira, izvlačili su se papirići sa imenima parova koji će sledeće nedelje sedeti u klupi. Do sledećeg izvlačenja. Nije bilo izbora, ali čvrsto verujem da je to jedan od razloga što ti maleni, sada odrasli ljudi, danas ne klasifikuju dok ne upoznaju. Nema predrasuda. Devojčice, dečaci, siromašni, imućni. Isti. Jednaki. I ne znam za vas, ali ja se i dalje radujem drugarima iz klupe. Medicinskim sestrama, inženjerima, električarima, građevincima.
Zahvalnost – Teško je naučiti dete da bude zahvalno i da nauči da poštuje stvari koje ima. Teško je bilo nekada, danas je još teže. U vreme bez Instagrama deca nisu znala šta druga deca imaju ili nemaju, pa su se njihove želje svodile jedino na ono što je potrebno, realno i dostupno. Kao lutka u izlogu, pored kojeg se svakog dana prolazi na putu do škole. Za svoj dvanaesti rođendan dobila sam keramičku figuricu anđela. Pretpostavljate, nije mi se dopala. Smatrala sam da je kič i da anđeo nikada neće zaslužiti svoje mesto na mojoj polici. Za rođendane nakon toga, dobila sam telefon, laptop, biciklu i motor. Telefon sam odavno zamenila novim, laptop smatram spravom pomoću koje završavam posao koji radim. Za biciklu nemam vremena i kondicije, a motor smo unovčili nakon što sam postala žensko. Međutim, keramički anđeo stoji na mojoj polici. Ne služi ničemu praktičnom, ali priznajem da nahrani dušu svaki put kada se setim kako sam ga dobila, šta mi je rečeno i lekcije koju sam tada naučila. Najbolja prijateljica se uvek obraduje krem bananici. Do lekcije je. Časna reč!
Zasluga – U vreme kada dete prelazi iz parka u kafić naučila sam da zarađujem novac. Tačnije, pravilo je bilo sledeće: Treba da pokupiš veš za žice, zaliješ travu, prošetaš psa, odneseš smeće do kontejnera… Svaka od pomenutih aktivnosti vredela je sto dinara, što je davalo prostora mojoj malenkosti da sama donese odluku o tome sa koliko će para izaći u grad.
Svaka generacija ima svoje lekcije. Nema drastičnih razlika ni u osnovi socijalizacije, ali se postavlja pitanje šta je dovelo do toga da danas roditelji treba da zažmure na jedno, a prijatelji na drugo oko da bi naraštaji živeli u harmoniji. Zašto je više onih koji posmatraju sa strane i zašto nove generacije ne donose nove lekcije za nas, starije? Mi smo, nekako, i dalje voljni da učimo. Ali, ne o tome kako našminkati grudi, da dobiju na veličini. Nedavno sam čula razgovor nekakvih srednjoškolaca, prepun raznoraznih epiteta i vesele pričice o tome kako su vršnjaku zapalili patike, jer je odbio neko od njihovih naređenja. Šta tu tačno treba da bude lekcija i zašto se o ekstremima danas govori tako glasno?
A vi, drage mame po robnim kućama, pažljivo birajte sveske i pernice. Nadam se da ne treba da pomenem koliko je važna razlika između roze i ljubičaste i zelene i plave. Nisu sva deca rođena da postanu intelektualci, ali se bar postarajte za to da se iz škole vrate u patikama.
Emilija Milovanović
Fotografija: Pixabay
