Iznad usplahirenih oblaka, nalazi se mesto koje želiš da obiđeš. Da, nije predaleko odmaklo od obične staklene boce u kojoj se ljušti sneg od navale vetra. Nije dalje ni od tog vetra. Nekako je najbliže tvom unutrašnjem sluhu, koje se malo izmestilo.
Oblaci.
Tako se zovu okrznuti delovi mene otkočeni u svemir. Nema tamo ćutanja za bliskost, postoji samo ćutanje, i samo bliskost.
Niko od njih to ne razume, jer se niko nije popeo toliko dugačkim verovanjima da postoje i zvezde koje se jedu na ljubičasti način, ako znaš na šta mislim.
Pošto se i tako suncokreti zasade da im ne prepoznaješ kretanje, može ih naći samo sunce.
Sunce.
To je ono kada sa bilo koje strane sveta bude izlazak, i onda se odatle vidi dovoljno prošlog, dovoljno boli da otputuje na sever.
Oblaci.
Da pogledaš visoko,
i prepoznaš
koje se boje
prelivaju
još dalje
tako zvuči
dalje.
Ivana Pantelić
Izvor naslovne fotografije: pixabay.com