Ukoliko vas je umorila gužva u gradu, smetnje u prevozu, nervoza svakodnevice, sve što je potrebno jeste posebna vrsta melodije koju može da pruži samo Kolarac, petkom uveče, uz Beogradsku filharmoniju.
Imali smo prilike da slušamo dela koja odišu velom duhovnosti i koja nas s lakoćom uvode u neki sasvim drugačiji svet, dalek od ovog našeg. Od Perta do Štrausa filharmonija je zajedno disala, na momente ostavljajući bez daha.
Naročit doživljaj doprinele su klavirske deonice čuvanog pijaniste Davida Freja. Kako je delo i komponovano, klavir je uglavnom imao glavnu ulogu koju je čitav orkestar pratio ili se sa njom složno ujedinjavao. S obzirom na virtuoznost ove izvedbe, svi dinamični momenti ipak su se stapali u nežnost, te odavali utisak beskrajnog mira. Tako se to činilo da uopšte nismo na Kolarcu, već u dalekim visokim prostorima kojima odiše lahor. Potpuni duhovni doživljaj nije nas dugo napuštao, već je nekako išao za nama, ulazeći nam u kapute i kape, silazeći u bele šapate Beograda, mirujući.
Nakon gromkog aplauza, imali smo prilike da odlušamo još jednu solističku klavirsku deonicu Davida Freja.
Pored Koncerta za klavir i orkestar (br. 2) Frederiha Šopena, slušali smo i Fratre ArvaPerta, koji je ovom kompozicijom dokazao šta znači kada je dovoljno da samo jedna nota bude divno odsvirana. Njegova kompozicija zaista doseže do ovog stadijuma zvučnosti, i to samo zato što su sve note odsvirane jednako da zaista zvuče kao jedna.
Šetnja u Rajskom vrtu Frederika Dilijusa i Smrt i preobraženje (op. 24) Riharda Štrausa donose određenu notu tragike, koja ipak ne ostavlja poslednji i snažan utisak, ona samo upotpunjuje melodičnost odlično izvedene emocije, zgusnutog zvuka nade, straha, zapitanosti i ideala.
Nakon ovog ciklusa Uzvišenija, koji je izveden pod dirigentskom palicom Kristijana Mandeala, sledeći koncert Beogradske filharmonije je u petak 21. decembra, u okviru ciklusa Izviiskra.
Do mirnog slušanja,
Ivana Pantelić
Izvor naslovne fotografije: Marko Đoković