Istina je da vam ništa neće radikalnije poljuljati identitet od ponovnog useljenja kod svoje porodice. U takvim situacijama će vam verovatno biti teško da ubedite okolinu da vi zapravo jeste odrasla osoba koja ume da skuva ručak i plati kiriju za stan, samo možda ne u ovom trenutku.

Razlozi za povratak svojim roditeljima su različiti i uopšte nije važno da li se radi o nestabilnom bračnom odnosu u kojem bilo koja od strana trpi ili o tridesetogodišnjakinji koja je ostala bez prebijene pare, jer je njena firma otišla pod stečaj i ne može da plati ni račun za struju.

„Postoji mnogo ljudi koji su osuđeni od strane bližnjih, a mislim da im je u tom trenutku takvo pečatiranje najmanje potrebno. Ja nisam stava da bi to bila moja lična ili sramota moje porodice, šta god da je u pitanju. Mislim da treba biti uz te ljude koliko god da im je potrebno. Osuda je karakteristična za starije, koji su živeli u vremenu u kojem je bilo sramota biti povratnik.“

Dugo sam slušala o sukobu mišljenja na ovu temu. Da li je dostojanstveno ili nije, kako opravdati svoje postupke, kako ne ići pognute glave… Na pitanje o tome šta treba reći onima kojima je podrška potrebna, još uvek se generacijski razilazimo. Mnoge starije kolege sa kojima sam sarađivala, vođene iskustvom ili drugim faktorima, odgovorile su sa: Ako ikako mogu da izbegnu to, reci im da izbegnu.

Kraj razgovora doveo je do toga da osoba koju zovemo povratnikom neizbežno nailazi na porodični, ali i Armagedon okoline. Osim što se od nje očekuje da učestvuje u plaćanju troškova, poželjno je da se utvrdi i okvirni datum kada planira da se iseli i nastavi da se bori za ono za šta joj je nedostajalo energije ili novca.

Ono što u ovoj situaciji možemo nazvati svetlom tačkom jeste da nove generacije zaštitnički reaguju na svaki od pomenutih slučaja, bilo da se radi o nasilju, neslaganju, poslovnim mukama ili finansijskoj krizi.

 „Osuđivali bi je. Najgore je kad je roditelji ne prihvate, a takvih mnogo ima. Treba sama da shvati da je uradila pravu stvar i da nije dužna da trpi ničija sranja.“

„Ko jebe okolinu u toj situaciji! Ništa ne može da opravda nasilje u porodici. Ja sam za to da, čim se prvi put desi, žena ode. Jer, velika je verovatnoća da će se desiti ponovo. Svuda je bolje nego tu.“

Razlika u stavovima među generacijama je sve očiglednija. Za nas, novije, ne samo da je poželjno da se onaj koji prolazi kroz krizu vrati kući, već je neophodno da, uprkos okolini, povratnik bude maksimalno prihvaćen i zaštićen.

„Pogrešio je. Svi greše. Naravno da bih ga primila. Ko će, bože, ako neću ja?“

„Da mi dođeš na vrata iz bilo kog razloga, mogla bi da ostaneš zauvek. Pomogao bih ti oko problema sa poslom, finansijski ili nekim predlogom. Ako je tvoj muž problem, ako te maltretira, njega treba prijaviti za nasilje. Ako to ne prođe na sudu, gonićemo ga privatno. U bilo kom problemu, cela porodica bi bila uz tebe.“

Neizbežno je da će biti malo stresa kada se pojavite noseći svoj koferčić ili prljav veš ispred maminih i tatinih ulaznih vrata, spremni da ponovo zauzmete svoj stari krevet. Koji god da je razlog za povratak, niste i ne treba da budete društveno osuđeni.

Možda vam je potrebno da neko svojim velikim leđima stane uz vas i zaštiti od onoga sa čime se borite. Malo moralnog, toplog, porodičnog gurkanja, da vas neko potapše po ramenu i kaže da će sve biti u redu. Jer, na kraju sve bude u redu.

Nije sramota doneti lošu odluku i udariti glavom o zid. Nesreća nije zločin, niti je nepromišljenost najveći greh.

Niste sami.

Vratiti se svojoj kući ne znači da ste gubitnik.