Autor: Emilija Milovanović
Pre nekoliko dana mi je stigao mejl za poslovnu saradnju sa kompanijom na čijem je čelu devojka čiji sam život znala u prste. Družile smo se kao klinke. Mejl počinje s “Poštovana gospođice Milovanović”. Naravno, to je mejl. Pitam se da li uopšte ima pojma kome se obraća ili veći deo posla, kao i svi ostali, obavlja mehanički. Zatvorenih očiju, skrštenih ruku.
Tri puta sam ga pročitala, znam da ga nije sama napisala. Pišem. Brišem. Pišem. Brišem. “Važi, Gago. Završiću šta mogu. Pozdrav”
Danas, kao i uvek, pričamo o ljubavi. Dugo sam se bavila uticajem meditacije na modernog čoveka dvadeset prvog veka. Po nekakvom nepisanom pravilu, upravo su ti ljudi uskakali u moj život proteklih meseci. Raspoloženi da razmene iskustva, posavetuju, preporuče.
Uvek sam govorila da istraživanje nije završeno dok ne osetim ono što istražujem, iako sam pod pritiskom vremenskih rokova neretko umela da stavim tačku na teme o kojima nisam saznala ništa. O meditaciji sam znala mnogo, a opet ništa. Stavila sam tačku na temu i pustila istraživanje u etar.
Sinoć sam sa Lolom u gradskom baru proslavila kraj uspešne radne nedelje. Nekoliko poznanika nam se pridružilo i otpočelo temu o, ne biste verovali – meditaciji.
„Pred spavanje slušam vođene meditacije o privlačenju obilja. Sinoć sam se rasplakao toliko da sam mislio da nikada neću prestati“ – ćuškamo se i gurkamo pod stolom. Zašto se rasplakao? Preslušala sam meditaciju o tome. Doduše, pola pomenute sam prespavala. Ali, ako uzmemo u obzir to da sam film Hačiko bolovala nedelju dana, znamo da nešto emotivno ne može tek tako da mi promakne.
„Nisam razumela. Zašto si plakao?“
„Tebi, možda, ničeg ne nedostaje. Svaka meditacija u svakome od nas budi nešto lično. Sve je stvar perspektive. Rasplakao me je deo koji je od mene zahtevao da zamislim obilje ljubavi. Da ne poveruješ, ej, svi moji prijatelji su u mojoj glavi, na nekoliko trenutaka, ponovo bili na okupu! Grlili smo se i pevali neke pesme.
Znaš, imaš ljude koji ti jednostavno prijaju iz nekog razloga, šta ti ja znam zbog čega. Nekako su tvoji, koliko god da nisu. Sve kao biraš neke druge, nove, ali opet čekaš one stare.
Ja nisam hteo da se družim sa Kostićem, on je slepac običan. Hteo sam uvek da budem kao Perić, da se družim sa njim. Uvek je imao dobre ocene, kasnije dobar auto, pa ono, reputacija, porodica i to. Ali, šta da radim kad mi Kostić najviše prija? Ja nisam hteo da to bude tako. Nisam njega birao, al’ s njim se smejem k’o lud.
Pa onda ono, godišnjica mature, kao biraš odela, šarmiraš one neudate, jer si prso nekako i ti. Ni Kostić, ni Perić, ne znaš ni kako izgledaju ti ljudi. Godina za godinom, posle udaraš krstiće po spiskovima, znaš. A ima tu za stolom još kul ljudi, ali nećeš da se družiš sa njima. Sve te nešto gledaju ispod oka, neće ni oni tebe, sve se nešto saplićete, a par pića vas deli od toga da se k’o ljudi potapšete po ramenu, jer ni taj posao nije strava, ni ta žena nije baš tvoja, auto na kredit, kuća pod hipotekom. Ne izlaziš, nemaš ni sa kim.”
U stan sam došla ošamarena pitanjima. Šta je moje obilje ljubavi? Skuvala sam sebi kafu, iz prašine izvukla stari laptop i otvorila foldere u kojima slike ne blede. Moji prijatelji. Svi na okupu. Ne na trenutak, već dokle god posmatram fotografiju.
Po osmesima zaključujem da niko nije mogao da pretpostavi da će biti poslednja zajednička.
Moji prijatelji. Svi na okupu. Sat četvrti. Na svakoj našoj slici ima više ljubavi nego u svim pesmama Tome Zdravkovića zajedno.
A ljudi k’o ljudi, opet nekako isti. Najdalji ti postanu oni što su bili najbliži. U trci za nekim imaginarnim prvim mestom za stolom. Gledam, ali ne rezimiram, jer u džepu imam garanciju da bismo se ponovo zajedno smejali, ako se nađemo na domaćem terenu.
Zato, verovatno, neretko i sedimo na suparničkim klupama.
Nije do meditacije, već do onoga o čemu se ćuti.
Nekoliko dana kasnije, na svom fejsbuk profilu zatičem poruku iste one devojke iz mejla. “Ćao, Emili. Gledam neke slike stare, malo sam nostalgična ovih dana. Mislim na tebe, da znaš. Javi se nekad.”