Autor: Emilija Milovanović
Jednog lepog dana, nekada, negde, imali smo trinaest godina i planirali danas. A onda, odjednom, nismo ni primetili, danas je danas.
I to je život.
Godinama sam slušala bend predivnih, muzički nadarenih mladih ljudi, čijeg producenta neizmerno volim i jedan je od onih poznatih ličnosti koje žene potajno gaje pod jastukom i u leksikonima. Ima ga na skoro svakom snimku tonske probe i svim koncertima.
Danas, posle mnogo vremena muzičke stagnacije, poklonila sam sebi muzički dan i sećanje na to koliko me banalnost ispunjava. Isti bend, isti producent, isti akordi, ista ja.
Ali, producent je sed. Nosi naočare za vid. Pripadnici benda pogrbljeni, na stolicama, akordi za čitav vek sporiji. Šokirana prolaznošću vremena, i ja za koju starija, za dioptriju bliža ekranu, pokušavam da shvatim šta sam propustila.
Muzički dan se pretvorio u nostalgični tunel. Kopam po snimcima i slikama koje smo voleli. Toliko divnih priča odavno ne prepričavamo. Ne zato što ih zamenjujemo boljim, već zato što je naš kompas okrenuo kazaljke na drugačije tokove, kojih često nismo svesni i koje, prečesto, ne želimo sebi.
Čekajući da prođe nešto, prolazi nam život.
Prateći smernice u rokovnicima koji pokazuju ono što se od nas očekuje i ono što neko drugi želi da završimo odmah i sada, zaboravljamo na ono što smo sami poželeli za kad ovo prođe.
Neosporno je da ćemo se jednog jutra svi probuditi kao pomenuti bend, držeći se za sećanja na ono što smo nekada bili. I upravo se zbog toga svaki dan računa.
Ako ne sada – kada? Ako ne mi – ko?
Godine jesu samo broj, ali ipak prolaze. Ne zaboravite da je vreme na koje čekamo, da bismo uradili ovo ili ono, upravo ovo koje sada živimo.
Tik-tak, tik-tak, tik-tak…
Svi smo bili u prilici da čujemo otkucaje satova. Ali, da li je bilo ko zastao da na trenutak razmisli šta oni zaista znače? Niko ne zna koliko ćemo ih dugo slušati.
Koliko ste puta čuli da je nekome dijagnostikovana teška bolest u trenutku kada je mislio da će živeti zauvek? Da je nekome rečeno da će živeti još dva, tri, pet meseci? Da je prodao sve za šta je naporno radio, napustio posao od kojeg je živeo i posvetio se stvarima i ljudima koji ga istinski čine srećnim?
Mnogo, zar ne?
Zašto uopšte čekati na toliko loš trenutak da bismo doneli tako dobru odluku?
Ima trenutaka kada, bez obzira na talenat, trud i želju stvari jednostavno ne funkcionišu na način koji želimo. Ne znam zbog čega. To se valjda zove život i sa time prosto moramo da se složimo.
Koliko god zvučalo loše ili dobro, sami smo odgovorni za situacije u kojima se nalazimo. Za sve što jesmo, za sve što imamo ili nemamo, za mesto ili poziciju na kojoj se nalazimo. Za ljude kojima smo okruženi.
Postoji samo jedna stvar koja je potpuno bespovratna i apsolutno važnija od novca ili bilo čega čemu težimo.
Da, to je vreme.
Mentalitet koji imamo nalaže da je budućnost važnija od trenutaka koje živimo sada, pa tako stvari i ljude koje volimo ostavljamo za kasnije, kada diplomiramo, nađemo dobar posao ili se penzionišemo…
Šta nas sprečava u nameri da postanemo bolji za sebe, bolji za druge? Da ustanemo rano, uživamo u svom danu? Zašto je važnije da odradimo nešto za nekoga od trenutaka koje posvećujemo sebi? Zar se toliko mrzimo?
Ništa u životu nije važnije od toga da ga živite. Taj sat koji uvek kuca, jednog dana više neće. Nastaće tišina.
Po čemu želite da vas pamte? Koja je važna lekcija koju su od vas naučili? I da li zaista živite tu lekciju svakog dana?
Imam prijatelje koji svaki naš susret završe zajedničkom fotografijom. Duhovito kažu da je to možda poslednji put da smo mladi. I neretko na kraju dana poželim da se vratim u određeni trenutak iz prošlosti. Ne da promenim tok, već da nekoliko stvari osetim još jednom i nikada ne zaboravim kakvom su me osobom činile.
Jednog jutra, nekoliko godina kasnije, probudićemo se možda zadovoljni, s obe noge na zemlji i vremenom da uživamo u svemu što smo postigli. Ali, šta ako ne bude tako? Fakultetska diploma ne znači da će nas po njoj pamtiti. Dobra poslovna karijera nas, potpuno sigurno, neće zagrliti ako imamo loš dan.
Zato pamet u glavu. Život u ruke.
Tik-tak, tik-tak, tik-tak…
