Autor: Emilija Milovanović

Dan po dan, nebo uzaludno broji šanse, a nama ni večeras nije do čašice iskrenosti. Ne konzumiramo je, ako nije neophodno. A i zašto bismo? Koža nam isto miriše i kada ne govorimo.

Na korak od hvala, nečega se bojimo. Na minut od izvini, nešto smo izgubili. I nastavićemo da gubimo, uporno, jer je jednostavnije.

I kosa nam je ista, dokle god pod njom miruje sve neizrečeno. Iste su i ruke, sve dok u njima ima snage da prepliću prste.

Koliko smo se samo puta ugrizli za jezik! Smešno je što to uvek postoji kao jedna od opcija. Najjednostavnija, zapravo. Pa postane jedina.

Teže se odviknemo od toga da pored nekoga spavamo, nego od cigareta, alkohola i kafe zajedno. Pa onda ćutimo.

Na trenutak zaboraviš, pa mi se nasmeješ. Na trenutak zaboravim, pa uzvratim osmehom. A najteže prebolimo ono što smo umislili.

Ćutimo, a sposobni smo da govorimo, tiho prihvatajući da živimo invaliditet veći od toga da nemamo ruke ili noge.

Sve te neizgovorene reči jednom će ležati u krevetu, između nas, dok slabijeg ne isteraju, jer postaje pretesno za sve.

Za šta vam danas nedostaje hrabrosti?