Sećam se dana kada je prijatelju trebalo saopštiti da ljubav njegovog života čeka bebu, prijateljici da je stigla pozivnica za venčanje čoveka u kojeg je smrtno zaljubljena. Da smo prevareni, da smo ostavljeni.
Da dragi ljudi odlaze, ali i da se mnogi od njih nikada neće vratiti.
Sećam se gurkanja, stiskanja mokrih dlanova. Grubih zagrljaja, iskrenih, pravih. Pesama koje smo slušali, ćutanja.
Pogleda koji govore.
„Diši i broj do deset. Brzo će da prođe. Drži me za ruku.“
Sve prođe. I lepo i ono što nije. Nešto brzo, nešto sporije.
Ono što ne prođe nikada, nigde se ne broji. I nikada i nigde ne pominje.
Suza se ne sećam, ali reči ostaju. Nikada ne prolaze i nikada se i nigde ne zapisuju.
Stisnite zube i ne gubite vreme.
I čitajte bistre umove, jer pišu baš velike stvari:
Drugarica je tužna jer je ostavio dečko. Dečko koji je varao sve vreme, dečko koga neće promeniti ni njena ljubav, ni njena vernost, a naročito ne suze koje za njim lije.
Ljubav koju suzama zalivaš ne može da poraste, jer su suze toksične i teške, kao i emocija koja ih prati.
Ali, džaba. Ona ne prestaje da plače, jer ga voli. Kakve suze nju mogu da izleče?
Ja priznajem samo lekovita plakanja. Da je ta ljubav moja ljubav, ja bih plakala na sahrani takve ljubavi i prežalila je. Pomen na četrdeset dana, kao podsetnik da nikada više ne napravim istu grešku. Jer život je kratak da biste suzama zalivale tuđe (ne)sreće. Ljubav se meri osmesima, osećajem neizdrža u stomaku, osećajem mira u duši i lakoće postojanja u paru.
A život k’o život, postaviće prepreke da se uveri da ste to razumeli. Ili niste. Ne tugujte bez pravih razloga, jer život često ume gorko da se našali i objasni vam čemu takve suze zaista služe.
Ne pitajte me kako znam.
I zato plačem samo od sreće kad me pogodi pesma ili me dotakne ljudskost. Ili onaj osećaj olakšanja kad skontaš da si pogrešio, ali da imaš snage da sve to ispraviš.
A onda, idemo dalje i ne okreći se, sine!
Vesna Zakonović Arežina
