I danas, u suton, šapuću zidovi Verone svojoj deci ljubavne uspavanke. Čuju ih i osete samo oni posebni.

Hej, posetioče! Nemoj nikad više spomenuti tu okrutnu reč dok koračaš ulicama moga grada. Zbog čega si toliko ljut? Smeta ti sunce, gurnuto pod tvoje oči? Ili ti kamenčić u cipeli uporno kvari podnevnu šetnju uzanim ulicama.

Hej, posetioče! Uspori korak, pa stići ćeš već da obiđeš sve, ne žuri. Rimski most i Santa Maria Antica i dalje stoje čvrsto na svojim nogama, veruj mi. Možda bi posetio Avgustovo pozorište a ja te zadržavam. Koliko ostaješ, dan, nedelju? Pa možda bih mogla da ti pravim društvo? Evo, biću dobar vodič, takvog nećeš naći skoro.

Ne tražim ništa, uštedećeš i nećeš biti sam. I onako ti je jedino ljubav potrebna i ja sam tu da u to poveruješ. Ovo je, dakle, grad ljubavi, greha, spomenika i tajni. Grad koji rađa besmrtne priče. Priču zbog koje si došao i tako žurno hodaš ka toj kući? Šta li očekuješ? Kažeš , ne veruješ. Da li si samo radoznao ili tražiš odgovor kao i drugi, opet, ti si došao ovde.

Videćeš samo zidine, da te odmah razočaram, budeš li srljao sa paučinom na srcu. Gomila naslaganih cigala neće ti dati odgovor i neće ti pomoći da shvatiš. Koliko je pogrešno doći ovde u takvom stanju.  Ali, evo, ja sam danas posebno raspoložena a ti si samo nesrećan čovek koji, evo sada, vraća sećanja na davno pročitane stihove. Pusti me da vidim.

Učenička klupa, gledaš nezainteresovano kroz prozor, kao da ne čuješ, ignorišeš. Priznajem, dobra gluma za jednog srednjoškolca. Želeo si da prestanu uporno ignorišući stihove koji su klizili sa usana druga sa dobrim govornim sposobnostima, redovnog odeljenskog naratora. Nisi želeo da se suočiš i sada se plašiš.

Vidim nemir i ljutnju. Mrziš te porodice, znam. Analiziraš koliko su oni pogrešili i izazvali smrt svojom pohlepom. Postavi sebi samo jedno pitanje. Zašto si okrenuo glavu i zašto mržiš te porodice? Postani ponovo onaj dečak sa pogledom na prozoru. Ako skreneš pogled susrešćeš svoju slabost i svoju istinu. Taj nemir koji si toliko utišavao je  bilo tvoje srce koje je uporno pokušavalo da gleda i prepozna a ti si mu sklopio oči. Znao si to i zbog toga si došao. Tada si počinio veći greh od zavađenih porodica Verone.

Nije njihova mržnja ubila ljubav tog kobnog dana, već tvoj i svi oni skrenuti pogledi kad se o njoj priča. Ne budi ti onaj što izgovara tu okrutnu reč i ne mrzi meni najmilije. To je ipak samo jedna davno ispiričana tragedija kojom je pesnik zadovoljio hartiju. Ne mrzi grešnike već samo greh i ne osuđuj jer nemaš vremena. Ne mrzi jer tako samo daješ važnost onom protiv čega se borim. Poveruj u ljubav i moja pogibija ponovo pobeđuje.

I večeras će u suton zidovi Verone da šapuću stihove, budi dečak koji gleda u zidove mog doma, konačno oslobođen i nasmejan.

Autor: Ljuba Brković