Često razmišljam o tome koliko mrzovoljno obavljamo rutinske, svakodnevne poslove. Jutarnji džoging, pranje zuba, priprema doručka, odlazak na posao… Ipak, mnogo češće razmišljam o tome koliko ih je jednostavno učiniti prijatnim, a gomila nas i dalje uporno odbija da bude zadovoljna.

Nedavno sam odgledala snimak koji to potvrđuje. Skoro osam sati ujutru, voz pun mrzovoljnih, umornih lica kojima se ne ide na posao. Jedan od putnika se ostalima obraća time što im se zahvaljuje. Na tome što su ustali rano i krenuli na posao, doprinoseći svojoj porodici, prijateljima i budućnosti. Međutim, zamoliće ih da zajedno otpevaju pesmu i zabave se dok traje putovanje, jer It’s not what we have, it’s what we enjoy. A onda na putu do posla, umesto da budu mrzovoljni, jer, zaboga, idu na posao, smeju se na sav glas i pevaju Somewhere over the Rainbow.

Smešno, zar ne? Pa, banalno! Prebanalno je koliko je malo potrebno da bismo se osećali dobro!

Lola i ja godinama prvu jutarnju kafu kuvamo i ispijamo zajedno, bez obzira na to što smo prečesto u sukobu s geografijom koja nas odvaja. Tehnologija je, bogu hvala, napredovala toliko da nam to omogući. Volim Lolu. Volim vreme za nas dve.

Volim rutinske Dobro jutro poruke, iz dana u dan, sa različitih, ali dobro ustanovljenih adresa. Nisam stava da rutina može da umori. Nasmeju me, svaki put, dok pripremam doručak, perem zube, idem na fakultet ili posao. Smešno je to što u tih par poruka uvek stane dovoljno snage da preguramo dan, jer nismo sami.

Volim neočekivane Mislim na tebe pozive. Par sekundi tišine koja probija led i sate utrošene na dokazivanje o tome ko je kome više nedostajao.

Pijane razgovore, urlanje omiljenih stihova u slušalicu. Smeju se i sa druge strane. Časna reč. Ne ljute se ako su probuđeni, jer neko misli na njih. I bez obzira na to koliko su odrasli, nisu i nikada neće postati imuni na uspomene.

Uspomene su divna stvar. Ima onih koje ne moramo da prepričavamo, jer po osmehu sagovornika znamo koje su. I upravo te, takve, prijatnijim čine svaku rutinu u toku dana.

Ima i onih čije postojanje korigujemo u svojim glavama, tek toliko da ublažimo momenat samosažanjenja. Njih, možda, ne izgovaramo pred drugima, ali nas svejedno nasmeju dok čistimo prolivenu kafu. Da, toliko su smešne.

Znate za Bajagin voz? Iako obavezan na svim proslavama, ni u jedan nisam ušla otkako se jedan, pod nekakvim šatorom, završio propadanjem u kanalizacioni otvor. Ne, ne šalim se. Ožiljci na našim kolenima i prazna mesta za fotografije u albumu to mogu da potvrde. A i brata mi obuzme groznica i napad grickanja noktiju kad god vidi sva ta pripita lica kako čupaju za kosu i gaze one na čija su se ramena okačili, dok vilice razvlače uz: Da smo živi i zdravi još godina sto.

Međutim, kako godine odmiču, čak je i on popustio pred činjenicom da se zapravo sve i svodi na tih nekoliko stihova, posebno tamo gde su, kao kod nas, drugovi zaista rasuti po svetu.

Ne znam s kakvim izrazom lica idete na posao, kao ni to da li vas Bajagin voz deprimira. Ono što je mnogo važnije od pevanja sa strancima u vozu jeste da ovog jutra odlučite da ćete se idućeg probuditi u zagrljaju onih kojima je stalo (virtuelno, uprkos geografiji ili stvarno, s rukom u ruci) umesto u hladnom krevetu, u zagrljaju svog ega.

Prepričavajte stare, dok ne stvorite nove uspomene i slušajte pesme koje vam se pevaju iza ponoći. Takve su emocije često iskrenije od onih uz popodnevni čaj. I poklonite nekome osmeh u prolazu, nikad se ne zna. Možda vam uzvrati, pa još jednu dnevnu rutinu oboji nekom potpuno novom bojom.