A što pitaš?

, REČ DVE
Autor: Emilija Milovanović

U moru pitanja koja vam radikalno mogu poljuljati identitet i navesti vas na preispitivanje sopstvenih odluka, sopstvenih stavova ili vrednosti, koja su vam omiljena?

Nedavno sprovedena Instagram i Facebook anketa jasno pokazuje da nam svima smetaju iste stvari. Jednolična, kao po modelu ustaljena pitanja vezana za zaradu, decu, emocionalne ili seksualne partnere, studiranje, fizički izgled… Možda bi najbolje bilo da svi razmislimo o tome. Nadam se da vam je jasno da nemate pravo da se žalite na nečija pitanja, u slučaju da ste i sami jedni od onih koji kopaju po tuđoj privatnosti.

Pomenuta anketa obuhvata širok spektar odgovora na koje se ježim i dok prebrojavam anketirane. Međutim, dva najčešće data odgovora su Koliko zarađuješ i Da li ste planirali bebu ili se desilo. Zašto bi, pobogu, bilo šta slično bilo koga trebalo da se tiče? Mene lično najviše deprimira sledeće:

Šta ti ustvari tačno radiš tamo?
Je l’ si ti tužna ako su ti tekstovi tužni?
Kad će knjiga? A o čemu? A šta čekaš?

O kome ti je ovaj tekst?

Na sva ova, kao i ona pitanja iz ankete, verovali ili ne, postoje zaista univerzalni odgovori. Odjebi, u slučaju nezadržive nezainteresovanosti da bilo kome objašnjavate zašto određene stvari ne treba da ih se tiču. Možda nije posebno prijatno za uši, ali obezbeđuje distancu na duži rok. Nadam se da ne mislite da je neprijatno reći nekome da odjebe, ako vas pomazi po stomaku u kojem ima svega osim bebe i pita Šta čekaš. Tebe čekam. Hvala što si došao i podario smisao mom postojanju. Evo odmah ću sada zatrudneti, ako kažeš da je vreme.

Prijatnija verzija obezbeđivanja distance glasila bi: A što pitaš? U čak sedamdeset posto slučajeva kopači privatnosti će zanemeti, a zenice će im se proširiti kao kod ajkula pred napad. Odgovora nema. Nije ih briga. U dvadeset pet posto će lupiti nešto zbog čega ćete doživeti transfer blama i bespotrebno prolongirati diskusiju, a tek u onih sitnih pet posto spakovaće se neko Pitam, jer brinem za tebe, što će takođe biti diskutabilno, jer oni koji zaista brinu biraju načine na koje brinu.

Ne volim takva pitanja. Niko ih ne voli. Ne volim ni savete, ako ih prethodno ne zatražim. Dva najbolja saveta koja sam ikada dobila, upakovana u kratke SMS poruke, nakon što mi je jedna od poznanica uz prvu jutarnju kafu rekla Ne mogu da verujem da se i dalje čuješ sa njim posle svega, moraš da ga precrtaš iz svog života, ne odgovaraj mu na poruke, bili su:

“Samo izaberi da budeš srećna, šta god to bilo.”
“Nemoj da dozvoliš da te savetuju ljudi koji od svog života nisu napravili ništa.”

I vama ih ovom prilikom poklanjam, iako me ništa niste pitali. Ne znam koliko godina imate, ali pretpostavljam da ste, ukoliko ste prešli sedamnaest, svesni važnosti toga da kažete ne i ne dozvolite da vas poljulja neko ko je samo u prolazu.

U crnoj fioci u mojoj glavi i dalje postoji spisak kojeg ću se držati od sledećeg ponedeljka: Ne moraš da se javiš na telefon, ako ti se ne razgovara. Ne moraš da odmah odgovoriš na mejl. Ne moraš da budeš dobro u svakom trenutku, jer je potpuno u redu da ne budeš. Ne moraš da odgovoriš ni na jedno od pitanja koja na bilo koji način čine da se ne osećaš dobro.

Na kraju krajeva, živimo ga sami za sebe, pa samim tim sami i određujemo na koje ćemo načine i u koje vreme ostvarivati stvari za koje smatramo da su važne. Znate ono, pamet u glavu – život u ruke?

Svojom glavom. Svoj život. U svoje ruke.