Pretpostavljam da su svi letnji odmori završeni i da će nakon kraćeg pogleda u ogledalo doći vreme da zatvorimo svoje velike kofere i rančeve stavimo na leđa. Pre nego što se budemo vratili u školske klupe, fakultetske amfiteatre i seli za kancelarijske stolove, zastanimo da na trenutak sami sebi priznamo nekoliko elementarnih stvari.
Gde smo, šta smo, šta smo postigli i kakvi su nam planovi za period koji sledi.
Jesmo li zadovoljni?
Svima vama koji ste potvrdno odgovorili želim da čestitam. Radite pravu stvar. Slobodni ste da zatvorite prozorčić na kojem čitate ovaj tekst i uživate u ostatku dana. Onima koji se ipak dvoume, postavila bih još koje pitanje.
Koliko vam se puta desilo da se osetite kao da ste potpuno sami, iako znate da niste? Koliko ste puta poželili da se nekome otvorite i konačno progovorite o stvarima koje vas muče, ali ste bili pekinuti stvarima koje muče neke druge ljude? Koliko ste puta slušali i da li ste ikada bili saslušani? Postoje li stvari koje se od vas očekuju, bez obzira na to kakva osećanja imate prema istim?
Odgovorite sebi.
Za vas imam dve vesti. Dobru i lošu. Bilo da se radi o nerešenim emocionalnim, poslovnim ili porodičnim lomovima. Loša je ta da ste sami odgovorni za odnos kakav ste izgradili sa ljudima oko sebe. Za svo nepoštovanje, nerazumevanje, za sav strah koji čuvate i o kojem ćutite, za svo neshvatanje i neprihvatanje. Za svo to žaljenje, za sve tuđe čega ste se naslušali.
Dobra vest je ta da nije kasno da se stvari preokrenu u vašu korist, jer nikada nije kasno promeniti redosled ličnih prioriteta.
Pred sam polazak u realnost zapljusnulo me je sve ono što je negde dugo ležalo, bez prava i vremena da nekud ispliva. Rastužila sam se, rekla bih, ničim izazvana. A zapravo je samo postalo pretesno u sobi u kojoj se čuva neizgovoreno. Na sred ulice, jer emocije često ne stižu da odreaguju na tajming koji smatramo pravim.
Gleda u mene širom otvorenih očiju. Niti može da poveruje u to što vidi, niti da spreči ono što prebrzo izmiče kontroli.
Pa, šta je bilo?
Ništa.
Ako je ništa, onda nemoj da plačeš.
Neću.
Uđi u auto. Je l’ imaš muzičku želju?
Nemam.
Znam jednu dobru, letnju.
Pustio je dobru letnju. Pravu letnju. Letnju koju volim. Počeo je da skače, tapše rukama i mrda ramenima. Smejemo se. Naređuje i meni da uradim isto. Mrdam ramenima i smejem se, iako suze koje teku još uvek nisam uspela da zaustavim.
Brže! Prati me! Ne zabušavaj, ispašćeš iz ritma!
I eto je. Čitava filozofija. Ne zabušavajte prema sebi samima, da ne biste ispali iz ritma. Budite sebi na prvom mestu i okružite se ljudima koji su muzika. Volite prvo sebe, jer to nije gomila gluposti. Nikada nećete biti dovoljno dobri za druge, dok ne shvatite da sa sobom imate neraščišćena posla.
Stisnite zube! Zalupite tim vratima jače! Jače i tom šakom o sto! Ali, ne tuđim vratima, već svojim. Svojom šakom o svoj sto, za sve svoje postupke koji su doveli do toga da se ne osećate dobro.
Znam kako zvuči, ali tako je.
Letnja pesma nije rešila moj problem, kao ni mrdanje ramenima i to što sam u putu ispratila nečiji ritam, ali vas zaista uveravam da postoje ljudi koji će vam dati snagu onda kada vam to bude bilo potrebno, samo se ne opirite.
I zato revidirajte svoje liste i nikada ne zaboravite koliko je važno osećati se dobro u vlastitoj koži. Na kraju krajeva, bez obzira na svu ljubav i bezuslovnu podršku ljudi kojima ste okruženi, neretko će vam nedostajati nečega što neće umeti da vam pruže. Iz ovog ili onog razloga.
Pogledajte se u ogledalo i shvatite da ste vi i to što ispred vas stoji sami i da ćete biti zadovoljni jedino ako udovoljite jedno drugome.
Osmeh koji sebi uputite prolazeći kraj ogledala jedini je osmeh na koji se možete kladiti.
